Astronomska opservatorija u Beogradu, dragulj modern arhitekture, čuva čudesne instrumente i fascinantne priče, kao što je ona o tajanstvenom ‘tražiocu kometa’. Danas se ponovo budi interesovanje za opservatoriju, nekadašnjem simbolu grada. Intervju

20.08.2014. -  Federico Sicurella Beograd

U devetnaestom veku, Beograđani su voleli da se šetaju ili priređuju izlete na jednom zelenkastom brežuljku nedaleko od grada. Od milošte, zvali su ga Baba Ružin kraj , a radilo se o Velikom Vračaru. Između 1929. i 1932. godine, na vrhu ovog brežuljka izgrađena je nova Astronomska opservatorija, po projektu koji je izradio arhitekta češkog porekla, Jan Dubovi (Jan Dubový). Za kratko vreme, brežuljak je promenio ime: nazvan je Zvezdara , po zvezdarnici, mestu odakle se gledaju zvezde. Tokom godina, na padinama ovog brdašca nicalo je naselje, koje to ime nosi i danas.

Izgradnja Opservatorije bila je urbanistički poduhvat velikog zamaha, u saglasju sa arhitektonskim i umetničkim pokretima epohe. Njeni paviljoni, osmišljeni za najbolje astronomske instrumente tog vremena, predstavljaju sjajan primer modernističkog racionalizma, a ipak, imaju pojavnost malih antičkih hramova, zbog reljefa sa mitološkim temama koje diskretno dekorišu njihove ulaze ( vidi galeriju slika ).

Danas Opservatorija funkcioniše kao samostalni istraživački centar, iako se umesto astronomskih instrumenata, veličanstvenih, ali sad već i prevaziđenih, koristi kompjuter. Pitanje koje je danas vredno promišljanja, jeste zapravo ono koje se tiče očuvanja istorijske i arhitektonske vrednosti čitavog kompleksa, dok on rizikuje da podlegne nebrizi i zaboravu. O ovome smo pričali sa Jasminom Andonović , arhitektom, koja je radila na projektu valorizacije Astronomske opservatorije ispred Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

O kakvom projektu se radi? Koji je bio tvoj doprinos?

Radi se o revalorizaciji Astronomske opservatorije u Beogradu, zvanično spomenika kulture još od 2001. godine. Međutim, pokrenuta je inicijativa da se ponovo istraži ovaj arhitektonsko-urbanistički, a takođe i naučni kompleks, kako bi se izvršila kategorizacij a i on postao spomenik kulture velikog ili izuzetnog značaja. Bavili smo se arhitektonskom dimenzijom, ali takođe i prirodnim okruženjem (parkom koji je nastao istovremeno kada i kompleks), te sadržajem zbog koga je AOB izgrađena, odnosno astronomskim instrumentima.

Moja uloga bila je da sakupim i sistematizujem tehničku dokumentaciju – originalne crteže, koji se mahom čuvaju u arhivu opservatorije, a manjim delom i u arhivu Grada. Ova dokumentacija se međusobno dopunjuje i sada smo je objedinili po prvi put. Takođe smo i digitalizovali, a na osnovu svega toga, načinila sam katalog u kome je izbor od 165 crteža i skica.

Šta je tokom ovog istraživanja na tebe ostavilo najveći utisak?

Mesto na kome se nalazi Opservatorija je posebno, možda i zato što je to najviša tačka Beograda (253 m), a uzdiže se nad samim Dunavom. Gledajući potom pojedine paviljone, pogodio me je kao arhitektu način na koji se jedna, zapravo, čisto naučna, posmatračka funkcija racionalno ‘zaodenula’ arhitekturom moderne, ali nije ostala štura u izrazu. Hoću da kažem – instrumenti su dali puni smisao toj arhitekturi, a arhitektura sama dosegla je svoju simboličku vrednost. Pravi spoj.

U ulozi istraživača uzbudljiva je mogućnost da preko originalnih crteža pratite čitavu istoriju nastanka kompleksa, od inicijalnih ideja do realizacija. Ne manje zanimljivi su projekti koji su ostali nerealizovani. Gledajući te crteže mogla sam direktno da raspoznam veliku odanost Dubovija idejama moderne arhitekture i gotovo da naslutim njegovo zadovoljstvo kada je svojim vizijama mogao da dâ konkretnu formu kroz projekte Opservatorije. Takođe je važno to da je Opservatorija proizvod napora dvojice mladih ljudi, vršnjaka, arhitekte Dubovija i astronoma Miškovića, da je osmišljena i realizovana za jedno relativno kratko vreme, kada to svakako nije bilo lako... što ukazuje koliko je energije i posvećenosti dalo kao rezultat našu Opservatoriju.

Koliko više upoznajete priču o Opservatoriji, više razumete važnost ličnih priča onih koji su je stvarali, koji su tamo živeli i radili i koji, bez obzira na teškoće vremena, nisu napuštali svoj put i uverenja. Razvijete jedan osećaj poštovanja prema svim njihovim naporima.

Opservatorija čuva izvanredan astronomski instrumentarij. Odakle on tu?

Priča o instrumentima Opservatorije nije ništa manje zanimljiva od priče o njenoj izgradnji. Ona je osnovana 1887. godine, a od 1891. imala je namensku zgradu, ali na jednom drugom mestu u gradu, na Malom Vračaru. Potom, iako skromna, Opservatorija je tokom Prvog svetskog rata pretrpela ogromna oštećenja. Njen osnivač, Milan Nedeljković, pokrenut verovatno gnevom, ali i prepoznavajući da je to možda jedina prilika da se Opservatorija obnovi – a trebalo je početi iz početka – se zalaže kod nove vlade Kraljevine SHS, pobedničke strane iz rata, da se na račun ratne reparacije koju Nemačka duguje, tamo kupe novi instrumenti. Taj ugovor potpisan je 1922. godine. Od firmi Zeiss ili Askania , nabavljeni su tada savremeni i najbolji instrumenti, kao dokaz snažne podrške nove države naučnom i kulturnom razvoju.

Pristizanje instrumenata impliciralo je izgradnju nove Opservatorije, a to je palo na teret vlade i pre svega univerziteta u čijem je sastavu ona tada bila. Sve ovo nije bilo jednostavno i izgradnja se zato prolongirala, da bi tokom druge polovine 20-ih godina u zemlju iz Francuske bio pozvan mladi doktor nauka, astronom, Vojislav Mišković, kako bi kao novi upravnik obezbedio pogodnu lokaciju za Opservatoriju i osmislio njeno funkcionisanje.

Bilo je odmah izvesno da nema mogućnosti da se svi dobijeni instrumenti montiraju po izgradnji Opservatorije, početkom 30-ih godina, tako da su neki od njih ostali uskladišteni u očekivanju boljih prilika ili lokacija. Izgrađeno je tada pet osmatračkih paviljona, dok je šesti postavljen na krovnoj terasi Upravne zgrade. Uz instrumente se podrazumevala ne samo prateća oprema, već i konstrukcije u vidu rotacionih kupola koje su činile sastavni deo narudžbine. U slučaju Velikog refraktora – koji je i danas četvrti instrument te vrste po veličini u svetu – tu je bila još i velika translatorna platforma.

A ostali instrumenti?

Znamo da je jedan od instrumenata – Transportabilni meridijanski krug, tokom 30-ih godina ustupljen Univerzitetu u Zagrebu. Tri takozvana fundamentalna instrumenta (Veliki vertikalni krug, Veliki pasažni instrument i Veliki meridijanski krug) bili su instalirani tek 1958. godine, na inicijativu sovjetskih astronoma, kada je i proširen ceo kompleks Opservatorije. Jedan od tih instrumenata – Veliki meridijanski krug, uništen je maja 1999. godine, ali ne kao posledica NATO bombardovanja, već usled požara koji je izbio u paviljonu gde je bila stacionirana vojska. Tužna sudbina je zadesila i Veliki refraktor ekvatorijal, po prvi put postavljen 2004. godine zbog opservacije pasaža Venere. Potom se o njemu nije vodilo računa i njegov teleskop je nedavno demontiran i odnet, ne zna se tačno gde.

Spomenuću i Astrograf, izvanredan instrument kojim je do 1957. godine otkriveno devet danas numerisanih planetoida. Međutim, Paviljon Astrografa je poslednjih godina ilegalno zaposednut i njegov ‘stanar’ne dozvoljava pristup.

Konačno, ne zaboravimo i dva instrumenta koji su nestali već 40-ih godina, tokom nemačke okupacije. Jedan od njih, ‘tražilac kometa’, bio je jedan od svega tri ikad načinjena instrumenta te vrste. U vezi sa njim zanimljiva je priča...

Možeš li nam je ispričati?

U Opservatoriji se tada strahovalo da će pre svega biti odneti oni instrumenti koji nisu montirani, a to se i dogodilo sa Spektorheliografom, već 1942. godine. Zatim, pred sam kraj okupacije, leta 1944. demontiran je i odnet ‘tražilac kometa’, koji se nalazio pod malom kupolom na krovu Upravne zgrade. Smatra se da je, zbog svoje ekskluzivnosti, Hitlerovoj već posustaloj vojnoj mašineriji bio potreban za konstruisanje nekog posebnog oružja. ‘Tražiocu kometa’ se, međutim, gubi trag i ne zna se gde je on na kraju zaista završio, a verovatno je da do ‘naručioca’ nije nikad ni stigao. Navodno, a to su sada samo domeni daljih priča, su kutije u kojima je bio transportovan nađene negde u okolini Katanije na Siciliji. Poznata je i priča o bečkom astronomu Jašeku (Jashek), pod čijim je stručnim vođstvom demontiran ovaj instrument. Njega su neki od srpskih astronoma sreli i prepoznali mnogo godina kasnije na jednom od naučnih skupova, ali je on tvrdio da nikad nije nogom kročio u Beograd.

Koje su to aktivnosti Opservatorije koje su aktuelne danas?

U Opservatoriji danas istraživači rade na međunarodnim naučnim projektima koji za teme imaju: kinematiku nebeskih tela, aktivna galaktička jezgra, modele zvezdanih sistema i galaksija, kosmologiju, astrobiologiju, dvojne zvezde i solarnu fiziku. Očekuje se da uskoro započne sa radom novi, robotizovani teleskop na planini Vidojevica, na jugoistoku Srbije, kod Prokuplja. On predstavlja deo projekta Evropske komisije, pod imenom koje ima italijansku zvučnost, ali je zapravo engleski akronim – BELISSIMA (Belgrade Initiative for Space Science, Instrumentation and Modelling in Astrophysics).

Govoreći dalje o asocijacijama na ‘italijanski’, imala sam prilike da na Opservatoriji upoznam Đovanija, mladog istraživača sa Univerziteta u Padovi, koji je u Beograd došao kako bi proučavao aktivna galaktička jezgra. U okviru jednog malog predavanja koje je održao nama, nekolicini laika, Đovani je objašnjavao da je luminoznost pojedinih aktivnih galaktičkih nukleusa – koji su praktično ‘kolevke’ novih galaksija – viša od očekivane, i da bi to mogla da bude potvrda da čak i crne rupe emituju svetlo. U ambijentu velike biblioteke naše Opservatorije, to predavanje je bilo zaista posebno iskustvo.

Danas u nekim od objekata u kompleksu Opservatorije žive porodice. Ko su te osobe?

Astronomske opservatorije se po pravilu grade na izvesnoj distanci u odnosu na naselja – tolikoj, da ne budu ugrožene svetlosnim zagađenjem. Osim toga, posmatranje neba je u suštini noćna aktivnost. Stoga nije neobično da opservatorije uključuju stambene strukture za osoblje. Mesto na kome Opservatorija nastaje krajem 20-ih godina, tada smatraju dalekom periferijom, iako je od grada bilo udaljeno 6 km. Jasno je dakle, zašto je Dubovi projektovao stanove za upravnika, astronome, ali i pomoćno osoblje, a taj deo projekta za arhitektu nije bio manje važan od paviljona za instrumente.

Posle Drugog svetskog rata, grad se naglo širio, opkoljavajući uzvišenje na Zvezdari, utičući na promene struktura Opservatorije i postepeno ih lišavajući njihove prvobitne funkcije. Tokom 90-tih godina pojedini stanovi koje su koristili astronomi ili njihove porodice, mogli su da budu otkupljeni pod veoma povoljnim uslovima i postajali su privatno vlasništvo. To je otvorilo put da se dalje mogu prodavati bezuslovno, kao i parcijalno, pa se i struktura stanovnika i korisnika tu menjala i naglo udaljavala od zajednice koju je činila Opservatorija pri svom osnivanju. Sve je to imalo za posledicu nekontrolisanu transformaciju fizičke stambene strukture, toliko da su arhitektonske vrednosti pojedinih objekata potpuno izgubljene. Eto zašto je neophodno da se bavimo budućnošću ovog vrednog kompleksa, koji se nalazi – ne zaboravimo to – na vrlo atraktivnoj lokaciji.

Koja je vrednost Astronomske opservatorije za Beograd danas? I kakvi su planovi za njenu budućnost?

Vreme i socijalne promene ostavile su jasan trag na Opservatoriji. Njene funkcije su se delimično promenile. Astronomski instrumenti su ispravni, ali se uglavnom ne upotrebljavaju. Konačno, ljudi koji žive u krugu Opservatorije nemaju veze sa njenom delatnošću i inicijalnom idejom o zajednici koja bi na istom mestu i živela i bavila se naučnim radom, a koja je bila realizovana pre osamdesetak godina.

Istraživanje koje smo sproveli, omogućilo nam je da prepoznamo jedinstvenu i izuzetnu ukupnu kulturnu vrednost Opservatorije za Beograd, kao i za Srbiju. A ipak ne postoje konkretni projekti za njenu budućnost. Mogli bismo reći da je ostala tako, po strani, pomalo ‘nad Beogradom’, kakva je i njena sama fizička pozicija.

Danas se nalazimo pred složenim izazovom održivosti , jedne reči koja je često neosnovano eksploatisana, ali koja u ovom slučaju sigurno nalazi jasan i konkretan smisao. Odgovor ovom izazovu mogla bi da bude transformacija dela Opservatorije u muzej, za šta već postoje inicijative. U tom smislu treba da se zapitamo – čemu danas služe muzeji? Ubeđena sam da jedan budući muzej Opservatorije mora da deluje u svrhu ne samo približavanja vremena njene izgradnje ili čuvanja naučnih i tehnoloških dostignuća, već i da reaktivira naš odnos prema prvobitnoj funkciji Opservatorije. Značilo bi to da je naš pogled usmeren kroz vreme – u prošlost, i istovremeno podignut ka zvezdama – upućen ka beskonačnom prostoru.


I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy

blog comments powered by