Srbija, gorka EU

Nakon decenija neostvarenih nada i višemesečnih protesta protiv predsednika Vučića, mnogi u Srbiji više ne vide EU kao iskrenog sagovornika istinski zainteresovanog za demokratsku budućnost i ljudska prava u zemlji. Gorak komentar naše dopisnice

Transparent “Evo vam Vučić i stabilokratija, ostavite nam litijum i demokratiju“ najbolje oslikava osećanja većine građana Srbije prema Evropskoj uniji i odnosu potonje prema protestima u Srbiji. Sažima sve što trenutno mislim o (ne)delovanju EU. Odavno me već ne iznenađuje politika duplih aršina, ili možda tačnije, licemerstvo Evropske unije.

Nije mi novo da Ursula fon der Lajen i njoj slični tapšu po ramenima predsednika Srbije, dok izjavljuju kako je garant stabilnosti i mira. Progutali smo mnogo gorkih pilula dok smo podržavali evropski put Srbije jer drugog izbora nemamo, a EU, kakva-takva, najbolje je što imamo u ovom delu sveta.

Biće da smo mi, građani Srbije, krivi. Gledamo u taj Brisel, pa i u prestonice zemalja članica. Tamo stalno ponavljaju važnost vladavine prava, zaštite ljudskih prava, funkcionisanja institucija, borbe protiv korupcije, ne samo za države kandidate, već i za članice Unije. Pa onda naivno pomislimo da će EU i njene razne institucije reagovati na flagrantno kršenje prava na slobodne i fer izbore u Srbiji.

Ne očekujemo da sami vide, obezbedimo brojne čvrste dokaze da su izbori u Srbiji ruganje demokratiji, da su sve samo ne slobodni i pošteni. I šta dobijemo? Uglavnom ništa, jer se samo kao ništa mogu razumeti opšte i sada već vrlo uznemirujuće floskule da EU “pažljivo prati situaciju, poziva sve aktere političkog procesa na dijalog kroz institucije, ne meša se u unutrašnja pitanja države“ i tome slično, i tako sve u krug, dok u Srbiji postaje sve gore i teže.

Možda mi ne razumemo dobro značenje reči demokratija. Možda su gušenje svake kritičke misli, konstantan pritisak na medije i organizacije civilnog društva i privođenje aktivista sasvim normalni. Trebalo bi da smo se do sada navikli na to da je stabilokratija poželjno društveno uređenje i da je sasvim prihvatljivo da ne postoje institucije, kao i da se o svemu pita jedan čovek.

Kada padne nadstrešnica i strada šesnaest ljudi, to je, izgleda, sticaj okolnosti, a ne rezultat korupcije. Kako rekoše predstavnici naše vlasti, to se dešava i u Italiji i drugim državama, pa se niko ne buni i ne organizuje proteste. Kada privode studente i građane, a vlast u Srbiji kaže da je naša policija divna i da bi u Francuskoj demonstranti bili prebijeni “kao volovi u kupusu“, niko se od evropskih čelnika ne oglasi.

Kada je na više stotina hiljada građana koji mirno odaju počast poginulima u Novom Sadu pušteno nekakvo zvučno oružje, nema reakcije, jer, zaboga, naš predsednik kaže da takvo oružje imaju sve policije u Evropi i koriste ga protiv demonstranata, ali da ga naša divna i trpeljiva policija nije koristila. Biće da hiljade građana koji svedoče o iskustvima upotrebe takvog zvučnog talasa ne znaju šta im se desilo. I opet tišina iz EU.

Možda smo stvarno naivni kada iščekujemo obraćanje komesarke za proširenje Marte Kos nakon sastanka sa Vučićem. Dobro, verovatno ne razumemo zašto se sastaje sa njim nakon pomenutih događaja na velikom beogradskom protestu, ali, hajde, sigurno će mu reći sve ono što i mi mislimo, jer Marta Kos predstavlja demokratsku Evropu, a mi sve vreme samo tražimo poštovanje demokratskih prinicipa. Ali gle, Marta Kos saopšti na X da je imala konstruktivan sastanak sa predsednikom Vučićem.

Nije mesto, a nije ni pristojno, mada se jedva suzdržavam, da kažem tačno šta mislim (a i mnogi u Srbiji) o ovakvoj formulaciji evropske komesarke. Ne znam zapravo da li je mom nervnom sistemu, tokom iscrpljujućih petomesečnih protesta koji ne jenjavaju i trinaestogodišnjeg terora vlasti, teže pala objava o konstruktivnom dijalogu ili naknadni pokušaj opravdavanja u kojem je Kos rekla da je imala ograničen broj karaktera za objavu, pa pitala sa kim da se sastane ako ne sa Vučićem? Kao mnogi građani Srbije, pisala sam gospođi Kos, i odgovorila joj, ali, očekivano, nisam dobila nikakav odgovor. Ako ne možete da razumete ili ako vam odgovor na ovo pitanje nije očit, molim vas, poštovane evropske birokrate, nemojte nam barem vređati inteligenciju.

Na kraju, ne želimo iskopavanje litijuma u Srbiji. Ne razumem šta tu tačno nije jasno. Možda stvarno propuštamo istorijsku šansu da se ekonomski vinemo u nebesa od trenutka kada bude otvoren prvi rudnik litijuma u Srbiji, ali dozvolite nam da sami odlučimo. Ne pristajemo na briselsko-beogradske korporativne dogovore “ti nama litijum, mi tebi vlast”. Nismo vaše igračke. Ne pristajemo da budemo eksperiment u Evropi. Izvolite, kopajte litijum u Nemačkoj ili gde god ga već ima (a ima ga) u vašim državama. Nas ostavite da živimo u našoj nelitijumskoj gluposti.

Gospodo draga, nisu nam više dovoljne vaše uvijene izjave. Nije dovoljno da opomenete Srbiju u birokratski pisanim izveštajima o napretku iz kojih bismo trebali da zaključimo da, eventualno, nešto zamerate režimu i vlasti i da im dajete neki novi rok da to isprave, jer toliko su toga poslušali i unapredili da je Srbija naprosto postala primer razvijene demokratije o kojoj se uči u vašim državama.

Razumemo poruku da vam nije stalo do Srbije i njenih građana i da vam je situacija u našem društvu “poslednja rupa na svirali“. Imate pametnijeg posla. Na primer, da odlučno i efikasno rešite rat u Ukrajini, što vam je baš pošlo za rukom. Ili da se oduprete naletu ekstremne desnice. Ili da imate spreman odgovor na Trampove poteze prema Evropi i ostatku sveta. Na kraju krajeva, odlično se borite i protiv korupcije u svojim redovima, pa zašto biste se bavili očiglednom korupcijom u tamo nekoj Srbiji.

Shvatamo dobro da vam proširenje nije ni na kraj pameti i da ćemo ga mi, evroentuzijastični građani Srbije, dočekati nikada a možda ni tada. Možda smo nerazvijeni, možda i politički polupismeni, ali glupi nismo. Jednoga dana, a taj dan je sve bliži, vaše poruke nas više neće ni nervirati ni boleti, a onda, kada možda pomislite da bi bilo vreme da zemlje Zapadnog Balkana pristupe EU, u Srbiji, izmučenoj vašim praznim obećanjima, neće ostati niko ko će biti spreman da glasa za članstvo u ovoj i ovakvoj Uniji.

Sami ćemo, hvala vam na pomoći, pa šta uradimo. Sami će studenti koji biciklima idu do Strazbura ne bi li probudili uspavanu lepoticu znanu i kao Evropa. Tamo će ih sačekati evroparlamentarci koji već podržavaju zahteve studenata i građana. Njih tridesetak. Možda se gospođa Kos pojavi. Možda i još neko drugi. Možda se prenu i shvate realnost u Srbiji. Možda shvate da imaju sa kim da razgovaraju o onome što bi trebalo da su zajedničke evropske vrednosti i osnovne slobode.

U suprotnom, evo vam Vučić i stabilokratija, ostavite nam litijum i demokratiju.