(Foto Soroll, Flickr)

Po Dr Jovanu Teokareviću, šest godina posle solunskog samita najviših predstavnika država Evropske unije i Zapadnog Balkana vreme je za "Solun 2".

17.06.2009. -  Anonymous User

Piše: Dr Jovan Teokarević*

Šest godina posle solunskog samita najviših predstavnika država Evropske unije i Zapadnog Balkana vreme je za "Solun 2". Osnovna poruka "Soluna 1" bila je da države Zapadnog Balkana imaju realnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji i da će "mapa Evrope biti potpuna" tek kada u EU uđu i zemlje iz našeg regiona. U međuvremenu su zemlje regiona ostvarile napredak u političkim i ekonomskim reformama, kao i u približavanju članstvu u EU, ali je sada došlo do zastoja. Da on ne bi prerastao u otvorenu krizu, osnovne ideje sa samita iz juna 2003. godine trebalo bi obnoviti i dopuniti ne samo s obzirom na ostvarenu evropeizaciju Zapadnog Balkana, već i zbog drugih velikih promena u regionu, na "starom kontinentu" i u svetu.

Među političarima i građanima država Zapadnog Balkana jača konsenzus o tome da je put do članstva u Evropskoj uniji, obećan u Solunu, sve duži i neizvesniji, te da nam je, uz kritički osvrt unazad, u ovom trenutku još važniji promišljen i realističan strateški pogled napred, i to zajednički pogled sa Evropskom unijom.

To bi u najkraćem i bio cilj održavanja novog samita šefova država ili vlada EU i Zapadnog Balkana, a najveća korist i za jednu i za drugu stranu ne bi bio sam sastanak, već skup mnogih intelektualnih, političkih i diplomatskih aktivnosti, koji bi doveo do njega. Samit na najvišem nivou, međutim, ne treba izostaviti, kako bi novi istorijski dogovor došao sa simbolički najvažnijeg mesta čiji zaključci obavezuju. Njegovo održavanje je, uostalom, predviđeno u zaključcima „Soluna 1". U okviru Foruma EU-Zapadni Balkan tada su planirani i redovni sastanci na nivou ministara spoljnih i unutrašnjih poslova dve strane, ali i drugih ministara, po potrebi, što je poslednjih nekoliko godina, na sreću, postala rutina. Nikada, međutim, nije ponovljen samit na vrhu.

U međuvremenu su, pored redovnih godišnjih izveštaja o napretku svake zemlje u procesu pridruživanja Uniji, doneti i neki važni dokumenti Evropske unije o našem regionu. Oni su iskorišćeni za raspravu na sastancima Foruma EU-Zapadni Balkan, ali i za korekciju, prilagođavanje i inovaciju politike prema zemljama regiona. Učestali su i zaista nebrojeni susreti predstavnika jedne i druge strane, u multilateralnom ili bilateralnom formatu. Evropska unija, treba ponoviti - što i ona redovno čini u svakoj prilici - nikad nije odustala od svog solunskog obećanja. Naprotiv, obogatila je saradnju i pomoć Zapadnom Balkanu mnogim novim programima i inicijativama, koje naše zemlje uveliko koriste i bez kojih bi naš napredak bio daleko teži u svakom pogledu, ne samo u vezi sa evropskom integracijom.

Same države regiona su, takođe, bile u velikom poslu evropeizacije i u tome su postigle zavidne rezultate, pa situacija ovde danas izgleda mnogo bolje, "stabilnije i prosperitetnije", u žargonu EU, nego pre šest godina. Vlade su zavrnule rukave, građani pokazuju naglašen evroentuzijazam, postoji konstruktivno takmičenje u evropskoj integraciji među državama, koje uključuje i veliku saradnju.
Uz podrazumevajuće "porođajne bolove" proradio je, posle bilateralnih, i multilateralni aranžman o slobodnoj trgovini CEFTA, sve je aktivniji Savet za regionalnu saradnju (naslednik Pakta za stabilnost), a region je sve više deo evropske zajednice naroda kroz raznovrsne programe, od saobraćaja, preko energetske zajednice, do obrazovanja i istraživanja, policijske saradnje itd.
Za svoje rezultate u reformama, države su nagrađivane višim mestima na lestvici ka članstvu, što pored ostalog znači i veću finansijsku pomoć. U vreme solunskog samita na stolu je bio samo hrvatski zahtev za članstvom. U međuvremenu je ona postala kandidat (kao i Makedonija), i skoro privela kraju pregovore o pristupanju, a sve ostale države - potencijalni kandidati, potpisale su sporazume o stabilizaciji i pridruživanju (makedonski i albanski su i ratifikovani). U toku poslednjih nekoliko meseci Crna Gora i Albanija su i formalno zatražile prijem u članstvo EU.

Sve ovo, po mišljenju mnogih, predstavlja opravdan razlog za zadovoljstvo, posebno ako se uporedi sa beznađem sa kojim smo bili suočeni pre samo desetak godina, ili sa izostankom očekivanja i rezultata ovakve vrste u drugim postkomunističkim evropskim zemljama, uprkos inicijativama kao što je Istočno partnerstvo. Mnogi zato kažu da bi i dalje trebalo raditi po formuli "business as usual", jer ona očigledno donosi rezultate; koordinate su ucrtane i samo ih se treba i dalje pridržavati.
I dalje, međutim, nedostaju ozbiljna rekapitulacija stanja, politika i perspektiva, kao i dijalog na najvišem nivou. Zato ideja o "Solunu 2" danas ima podršku ne samo na Balkanu, i ne samo u krugu stručnjaka i u nevladinom sektoru. Neko, doduše, umesto o novom solunskom samitu govori o nastavku takozvanog Zagrebačkog procesa, a italijanski ministar spoljnih poslova Franko Fratini smatra da bi na sastanku "na vrhu" trebalo da učestvuju i Sjedinjene Države.

U svakom slučaju, sijaset je razloga za ovu inicijativu. Trebalo bi početi od toga da se "dobija utisak da Evropska unija u ovom trenutku jednostavno nije spremna da zemlje Zapadnog Balkana primi tempom kojim bismo svi mi to želeli", kako je nedavno ocenio predsednik Srbije Boris Tadić, izražavajući stav celog našeg regiona. Svi smo ovde zaplašeni jačanjem "zamora od proširenja" u Evropskoj uniji, koje se, paradoksalno, dešava u trenutku obeležavanja pet godina od poslednjeg talasa prijema, sa neoborivim dokazima o uspešnosti tog istorijskog poduhvata i za stare i za nove članice. Do zamora je došlo prvenstveno zbog tri isprepletena faktora kojih - bar u ovako jasnom i izoštrenom vidu - nije bilo u vreme "Soluna 1".

Jedan je unutrašnja (i ne od juče) ekonomska kriza u zemljama članicama, koja je počela zbog neprilagođavanja globalizaciji, a sad je znatno pogoršana teškom svetskom finansijskom i privrednom krizom. Pribegavanje ekonomskom nacionalizmu je uzelo maha u svim zemljama, a otpor daljem proširenju postao je očekivana posledica, na žalost lako upotrebljiva u političkim nadmetanjima.

Drugi faktor je institucionalna kriza i kriza identiteta Evropske unije, koja traje od ranije, ali je postala očigledna u procesu institucionalnog prilagođavanja Unije, nakon neuspelog usvajanja Ustava (2005. godine), pa do sadašnjih nedoumica hoće li naslednik nesrećnog Ustava - Lisabonski ugovor - biti konačno ratifikovan u svim članicama. Nije reč samo o "njihovim", nego i o našim poslovima i brigama, jer bez predviđenih institucionalnih reformi dalje proširenje nije moguće, osim za Hrvatsku, i to uz upotrebu palijativnih jednokratnih mera.

Treći faktor je realno, iako ne i formalno, pooštravanje uslova za pristupanje država Zapadnog Balkana. Kroz eksplicitno podsećanje na sve kriterijume iz Kopenhagena u Lisabonskom ugovoru, ali i naglašavanje u drugim dokumentima dugo zapostavljenog kriterijuma tzv. apsorpcionog kapaciteta Unije (ili integrativnog, kako je posle preimenovan), poruka aspirantima na članstvo je značajno promenjena u odnosu na onu koja je bila upućivana zemljama Srednje Evrope pre 2004. Njima je tada govoreno: "Ući ćete kada vi budete spremni za nas", a nama se sada kaže: "Ući ćete ne samo kada vi budete spremni za nas, nego i kada mi budemo spremni za vas!"

Mnogo je pokazatelja usporavanja evropskih integracija svih zemalja regiona. Makedonija već tri i po godine kao zvanični kandidat čeka početak pregovora o pristupanju, što lako može da bude i perspektiva nas drugih kad jednom postanemo kandidati. Zbog nepotpune saradnje sa Haškim tribunalom, EU ni posle godinu dana nije aktivirala Privremeni trgovinski sporazum sa Srbijom, kao uslov za početak primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. I domaći i inostrani posmatrači priznaju da je u Bosni i Hercegovini došlo do ozbiljnog zastoja u evropskim poslovima, pre svega zbog toga što je ova zemlja izgleda sada dalje od konsenzusa o svojoj budućnosti nego što je bila pre neku godinu. Veliko i isto toliko neprijatno iznenađenje predstavlja slovenačka blokada hrvatskih pregovora o pristupanju Uniji. Po planovima od pre samo godinu dana, trebalo je da se oni okončaju krajem ove, 2009. godine, što bi omogućilo potpisivanje i ratifikaciju sporazuma o pristupanju u sledećih godinu dana, odnosno dobijanje članske karte na samom kraju 2010. ili početkom 2011. godine. Sada se pominje čak i 2014. godina, kada je, prema mnogim ranijim planovima, već trebalo da se završi pristupanje svih država Zapadnog Balkana Evropskoj uniji.

Zbog mrštenja u Briselu na sam pomen aplikacije za članstvo bilo kog od nas, osim Hrvatske, očigledno je da će proteći dosta vremena - reč je o godinama, a ne više o mesecima - između tog zahteva, pozitivnog mišljenja, dobijanja zvanične kandidature i, konačno, otpočinjanja samih pregovora o članstvu. Njihovo trajanje je, opet, potpuno neizvesno, ali ne može da bude kraće nego što je bilo u slučaju srednjeevropskih zemalja. Sve u svemu, nakon pristupanja Hrvatske, ostale države - i to ne sve - moći će da računaju na članstvo u Uniji tek u drugoj polovini naredne decenije.
Prepreka na tom putu imaće svako na Zapadnom Balkanu: svi zbog ekonomske nerazvijenosti, odsustva vladavine prava, kao i visoke korupcije i organizovanog kriminala, a većina i zbog nedostatka administrativnih kapaciteta. Bosnu će dodatno mučiti unutrašnje podele, a Srbiju i Kosovo - statusna pitanja i međusobni odnosi.

U međuvremenu je došlo i do veoma zabrinjavajućeg pogoršavanja odnosa u regionu. Proglašenje nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine bilo je važan uzrok, ali na žalost i izgovor, a osim bilateralnih odnosa ozbiljno je ugrožena i regionalna saradnja, sa velikim naporima oživljena posle oružanih sukoba u 1990-im godinama.

Nekoliko zemalja Zapadnog Balkana ima bilateralne probleme sa članicama Evropske unije: Hrvatska sa Slovenijom povodom granice, Srbija sa Holandijom u vezi sa procenom ispunjenosti "haškog uslova", Makedonija sa Grčkom zbog imena zemlje. Svi ovi sporovi ne usporavaju samo pojedine države na putu ka Evropskoj uniji, već i ceo region. Iako su u aprilu 2009. Hrvatska i Albanija postale članice NATO-a, postoji realna bojazan da će zbog grčkog veta na ulazak Makedonije u Alijansu, kao i zbog opredeljenja Srbije za neutralnost, dalje proširenje ove organizacije na Balkanu biti veoma otežano, a to takođe može ozbiljno da potkopa i bržu integraciju u Evropsku uniju.

Mnogo je nepoznanica i usled neslaganja povodom budućeg specifičnog angažovanja Evropske unije i NATO-a u Bosni i na Kosovu, ali i u vezi sa statusom regiona kao celine: izgubio je status prioriteta, naročito u američkoj politici, a mogao bi postati i jedna od glavnih žrtava trenutne svetske ekonomske krize.

Ima očigledno dovoljno razloga za održavanje "Soluna 2", na kojem bi trebalo postići bar nekoliko osnovnih ciljeva. Prvo, važno je reafirmisati i učvrstiti evropsku perspektivu Zapadnog Balkana u novim uslovima, uz realističan i podsticajan plan za buduće akcije. Drugo, trebalo bi osmisliti novi mehanizam koji bi još tešnje povezao postignute rezultate u reformama sa vidljivim, i običnim građanima razumljivijim napretkom u evropskoj integraciji (kao što je ukidanje viza).

Treće, postojeće evropsko partnerstvo Unije i država Zapadnog Balkana moglo bi se osnažiti većim nivoom međusobnih obaveza, što bi uključivalo ne samo davanje statusa kandidata svim državama, već i otpočinjanje pregovora o pristupanju EU-u. Vrlo je važno da se razume da se ovde ne traži da se državama Zapadnog Balkana "gleda kroz prste" u ispunjavanju kriterijuma za članstvo u Uniji. Reč je jednostavno o tome da se posle pune decenije od pokretanja procesa stabilizacije i pridruživanja, tj. nakon velikog zajedničkog rada EU i Zapadnog Balkana, s pravom očekuje da sve države našeg regiona bar imaju zvanični status kandidata i mogućnost da počnu pregovore o pristupanju - ni više, ali ni manje od toga.

Od posebnog je značaja promišljena strategija za radikalno unapređenje bilateralnih i multilateralnih odnosa na Zapadnom Balkanu, povodom koje bi možda trebalo organizovati i prateći ili prethodni regionalni samit, kako predlaže Igmanska inicijativa.

Na kraju, da bi se izbegla apatija na očigledno veoma dugom budućem putu do članstva u EU, ali i da bi se podstakao evropski identitet i odgovornost društava i vlada sa Zapadnog Balkana, moglo bi se razmisliti i o uključivanju kandidata za EU u još veći broj programa Unije. Kroz takvo "virtuelno" članstvo brže i lakše bi se došlo i do pravog.

Da bi "Solun 2" bio sa uspehom održan, najvažnije je da se o njegovim ciljevima postigne konsenzus u samom regionu, i to u širokoj debati i vlada i nevladinog sektora, i stručne i šire javnosti. Isti takav konsenzus neophodan je i sa EU, i unutar EU, jer je reč o zajedničkom samitu Unije i Zapadnog Balkana i zajedničkom strateškom pogledu u budućnost.

Pitanje "kada" organizovati predloženi samit jednako je važno kao i "zašto" i "kako". Očigledno je da tekuća godina ne dolazi u obzir, sve dok se ne ratifikuje Lisabonski ugovor i dok se ne stvore uslovi da se ozbiljno razgovara o bilo čemu osim o ekonomskoj krizi. Godina 2010. se zato čini kao sasvim pogodna, ali ona nije daleko, pa pripreme treba početi odmah.

Neki će, možda, predlog za održavanje "Soluna 2" oceniti kao preambiciozan, neadekvatan, lansiran u neodgovarajućem trenutku, čak i kontraproduktivan. Ubeđen sam, kao i drugi sa sličnim inicijativama, da je razloga za ovaj samit dovoljno, te da on - slično "Solunu 1" u ono vreme i u jednako važnom trenutku - može ponovo da podstakne i ubrza evropsku integraciju Zapadnog Balkana - taj najvažniji i još nezavršeni evropski posao.

* Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu
Direktor Beogradskog centra za evropske integracije