Zuko Džumhur na ogledalo (1975)

 Zuko Džumhur na ogledalo (1975)

Prije pola stoljeća Avganistanom je putovao Zuko Džumhur, i danas čitani jugoslovenski putopisac 20. stoljeća. Osvrt našeg saradnika Božidara Stanišića na prvi dio njegove knjige Pisma iz Azije, koji posvećuje sjenima Đina Strade, čovjeka i ljekara

17.09.2021. -  Božidar Stanišić

Prva stvar – nemojte uzalud tražiti prevod neke od knjiga putopisa Zuke Džumhura (1920-1989) na bilo koji od evropskih jezika. Samo na italijanskom – ali svega nekoliko stranica. I to zahvaljujući raspoloživosti prevoditeljice Aliče Parmeđani Dri i Žulija Monteira Martensa (1955-2014), brazilskog pisca, profesora i direktora revije Sagarana . Oboje su bili iskreno obradovani mojim prijedlogom da se prevede i objavi barem jedan od Zukinih putopisnih bisera - U dućanu vremeplov . (Lako ćete ga naći: Sagarana broj 57 ) “Čovječe, gdje si ga dosad skrivao!”, blago me prekorio moj dobri Žulio one, meni još uvijek bliske jeseni 2014. Sljedeću neće doživjeti.

Druga – ovaj put neka se trudbenici u nalaženju znakova mog (nepostojećeg) lamentiranja nad sudbinom dosad neprevedenih djela južnoslavenskih literatura ne laćaju ćorava posla. Ako konstatujem da Zukina Pisma iz Azije nisu prevođena, to je činjenica. Kao što je činjenica i da pišem za OBC Transeuropa kad osjetim potrebu da ukažem na neku vrijednost. Kulturnu, književnu, naučnu. Iz mog tamo . Za radoznale, ovdje . Otud i moj, prije sedam godina, napisan članak o Džumhuru.

Treća – slušajući avgustovske vijesti o padu Kabula u ruke talibana, navrat-nanos povlačenju snaga operacije Trajna sloboda, problemu izbjeglica i, prije svega, o odlasku Đina Strade, vatrogasca ljudskog bezumlja, Zuko mi iznova nije izlazio iz glave. Obećavam da neću pisati ni o čemu što sada trube geopolitičke sveznalice, a što vulgus, u pidžami i papučama, uz picu, kokice i pivo nijemo proguta ili jednostavno preleti zapingom daljinskog. I da neću ponoviti drevnu istinu o knjigama koje mudro zaćute pred galamom “znalaca” Trenutka.

Još od gimnazijskih dana iščitavam Zukina Pisma iz Azije (1973). Istina, neredovno. Takođe druge njegove zbirke. (Naročito kad osjetim potrebu da brzo izbacim gomile smeća iz vlastite glave.)

Niko od naših pisaca nije čitaocima približio Istok kao što je učinio ovaj rasni putopisac, slikar, karikaturist, scenograf; erudita, čovjek mnogih knjiga i neobičnih, neočekivanih pogleda. Mirko Kovač je jednom prilikom izjavio da ga je vrijedilo susresti na ulici. Skromno dodajem da Zuko danas ne bi odolio a da nam ne poruči da je naša, savremena tragedija i tragedija ulica punih prolaznika koji su pametni jer imaju pametne telefone.

Ako bi me neko upitao koji dio Pisama iz Azije je dublji u Džumhurovom viđenju ipak nam dalekih i nepoznatih krajeva – onaj o Avganistanu ili o Persiji? – glava bi me zaboljela. Namah, kako se veli u Bosni. Isto važi i za odgovor o crtežima, autorovim neizostavnim dodacima svojim zapisima o zemljama, ljudima, običajima. Vjerujem da bi i oni rijetki Evropljani koji su naučili barem jedan od jezika Regiona (otud, poveri , nenamjerno i sve ostale) našli u Pismima mnogo toga što geostratezi nisu u stanju da nam predstave – pogotovo oni koji su u Avganistanu “bili i jesu” virtuelno. Znam, napisao sam besmislicu. Nisam u pravu – danas je stvarno biti na putovanju : sjediš za ekranom, nema prašine sa puteva kojim se “krećeš”. Ako ti je hladno, tu je radijator. Ako je vruće, klik na daljinski za “klimu”. Putuješ misleći da si posisao sva znanja o drugima, a znaš…“Ah, uzdrži se od onog bezobrazluka dragog Italijanima kad se naljute”, velim sebi.

Nemam nikakvu namjeru da vam prepričam sadržaj dvanaest Džumhurovih zapisa o Avganistanu iz prvog dijela njegovih Pisama iz Azije . Jednostavno - nisu prepričljivi. Svega sedamdesetak stranica – ali nesvakidašnje sugestivnosti. Koliko intenzivnih zapažanja o prošlosti i sadašnjosti zemlje nakrcane istorijom kao da je riječ o sepetu bez dna! Ni u Avganistan ni u Persiju prije pola stoljeća ovaj putopisac nije otišao tek tako. Iza svakog retka njegovih putopisa čini se da govore vremena protekla i sadašnja, putevi istorije popločani “dobrim” namjerama tirana, takođe lica koja Džumhur putujući posmatra poput mislioca koji traga za skrivenim a dubokim vezama svih sudbina na svijetu, od pamtivijeka do svog danas.

Kad sam nedavno predložio Pisma iz Azije jednom italijanskom izdavaču, rekao mi je kratko: “Pa to je mrtav pisac!” Nasmijao sam, gromko – valjda i nepristojno. Zbunio sam tog čovjeka. Ali, bolje će biti da živom Džumhuru dam Riječ putem pregršti fragmenata koji slijede.

……………………..

Dangubim već mesec dana po Kabulu i okolini.

Ne pokušavam ništa da učim, zapanjen činjenicom da u ovoj brdskoj kraljevini narodi govore trideset dva jezika.

Svet je mahom nepismen, ali u Kabulu ipak izlazi četrnaest što dnevnih što nedeljnih listova.

Ne idem u bioskope po kojima igraju indijski kalamburi, ali ni u pozorište u kome se prikazuju Molijer i Gogolj.

Po sokacima u priči i dokolici začas se sazna sve što se zbiva s kraja na kraj njihovog kraljevstva dva puta većeg od Francuske.

Avganistan je kraljevina. Kraljevstvom kraljuje kralj. Kralj je umeren, mudar i pravičan. Kralj se zove Muhamed Zahir šah. Kralj je vojnik i agronom. Kralj je izvrstan teniser, najbolji skijaš, najbolji lovac i ribolovac i najugledniji farmer. Narod voli svoga kralja.

Mnogi velikaši, ipak, sanjaju o republici.

Kraljev je dvor usred Kabula. Oko bašte je ograda, na ogradi je kapija, pred ulazom je straža, iza straže je dvor, u dvoru je kralj. On odavde upravlja sa oko sedamnaest miliona duša. Od tih sedamnaest miliona, tri ili četiri su nomadi i s njima ne upravlja niko…

Svi popisi, inventure i statistike na Istoku su nesigurni i varljivi, i niko, pa ni sam kralj ne zna koliko ima svoga naroda.

Njegova prestonica je razasuta po velikoj poljani i okružena večno belim obroncima Hindukuša. ( Čarobna visoravan )

Na ovoj nerazgovetnoj granici zemlje i neba, na krovu sveta, na Pamiru, boravili su i razmnožavali se praotac Adam i pramajka Eva pošto su zauvek najureni iz raja. Na krovu sveta bila je i prva obljuba; tu negde je i Kain ubio Avelja; ovde su počeli i prvi bratoubilački ratovi.

Daleko odavde na zapad je Ararat gde se izbavio Noje, sedamnaesto koleno Adamovo.

Negde, na sredini puta je Palestina u kojoj su živeli Josif i Ana, sedamnaesto koleno Avramovo. ( Mrtva voda Amurdarija )

Na svom putu prema dvoru Kublaj-kana Marko Polo je u ovim gudurama i klancima nabasao na Orlovo gnezdo. Od njega je ostala skoro jedina beleška o “starcu sa planine”.

U mladosti veliki jaran pesnika Omara Hajama, Hasan Sabah se docnije odmetnuo u svoju polutvrđavu, polutekiju Kasr Alamut, na jednom proplanku višem od 3000 metara. Marko Polo je taj proplanak opisao kao rajski predeo pun mladih žena koje su slobodno živele u društvu Hasanovih derviša potpuno potčinjenih njegovoj volji i vlasti do smrti. “Starac sa planine” neprekidno je drogirao svoje pleme i držao ga u potpunoj ekstazi. U dubokoj obamrlosti misli i osećanja, Hasan ih je ubijao obećavajući im trajno rajsko naselje na nebu ili ih je pomoću hašiša nagonio da ubijaju njegove mnogobrojne protivnike. Orlovo gnijezdo bilo je, istovremeno, tajna i progonjena verska sekta veoma naklonjena Ismajlitima i zloglasno društvo ubica i razvratnika. Krstaši su im dali ime po biljci hašišu – hasasen, asasen – ubica. ( Čarobna visoravan )

Čitaoče, ako te jednog dana neki vetar, karavan ili “boing” nanese u centralnu Aziju, neizostavno otiđi u Bamijan, dolinu velikih Buda, u severnom Avganistanu. Bamijan stari Avgani zovu: Dolina suza. Budisti kažu: Klanac jecaja. Jermeni: Moabdik – prokleti kraj (…) Čitava ta panorama zastrta je plavim šatorskim krilom neba boje najkrupnijeg i najčistijeg tirkiza. Vredelo je preći hiljade i hiljade milja i da nema ničeg drugog osim ovog opojnog plavetnila. Samo ovde shvatićeš želju pobožnih da se na kraju puta zauvek vinu u nebo (…) Kažu da ih nisu dirali ni Arapi, ni divlje horde Džingis-kanove, nego da su ih opljačkali i unakazili sitni kokošari i protuve malih i beznačajnih prinčeva čija imena jedva da je istorija i zabeležila. Oni su sa njih i oko njih razvukli zlato, bisere i ostale dragocenosti, koje su vekovima darivali pobožni hodočasnici.

Od podnožja do Budinog temena imaju stepenice. Turisti se penju na glavu božanstva i slikaju.

Ja sam odbio da se Bogu popnem na glavu. ( Put u Bamijan )

Kroz Kabul protiče reka koja se zove isto kao i grad, i deli ga na dva dela. Jedan je drevan i veličanstven u svom raspadanju, drugi je nov, bezličan i bezdušan kao i svi novi gradovi na svetu. U tom novom delu žive mahom stranci u uljezi, isto tako bezlični i bezbojni. Oni su pravi jad i čemer u poređenju sa biblijskim starcima na drugoj obali reke. Svuda po svetu starost donosi nemoć i bolest, osim u ovim brdima. Ovde su ljudi najlepši tek posle šezdesete godine. Visoki i vitki, obrasli u duge kovrdžave brade i uvijeni u platno liče na mesije i proroke, zvezdočace i čudotvorce koji još lutaju po zemlji i najlepši su spomenici u Avganistanu. ( Čarobna visoravan )

Kako sam prilazio Mezarišerifu bilo je sve više putnika. Mnogi su glasno molili i plakali. Približavao sam se gradu na čijem velikom i jedinom trgu počiva najveći junak i najtragičnija ličnost Islama – Hazreti Alija, Muhamedov nećak, prvi i najvatreniji musliman, muž Muhamedove miljenice Fatime, četvrti kalifa muslimana, prvi imam Šiita i otac blaženih mučenika Hasana i Huseina.

Video sam mnogo mauzoleja i božjih kuća raznih verozakona i na Istoku i na zapadu, ali grob i bogomolja sagrađena ovom velikom Muhamedovom ratniku i apostolu prevazilazi sva moja očekivanja. Nisam ni slutio da će ovde usred stepa Turana neki nepoznati neimar smoći toliko blaga, mere i mašte da stvori ovakvu čaroliju. Imao je pravo jedan francuski arheolog kada je rekao da u Avganistan vredi doći ako ni radi čega drugog, ono da se vidi lepota stare fajanse kojoj je obloženo ovo turbe i ova džamija. Žao mi je što se na mome crtežu ne mogu videti i boje Mezarišerifa – svetoga groba. ( Hiljadu i jedna tuga )

U Kabulu i nema velikih i bogatih džamija. Kao da je narod verovao da je i Bog ubogi siromah poput njih, pa mu nije podizao hramove koji bi ga zasenili svojom veličinom i bogatstvom. Kabulske džamije jedva da su veće i upadljivije od ostalih kuća. Jedna jedina džamija vredna je pomena i dostajna pažnje. Ona je u jednom novom naselju, ima vitko minare, sva je u arabeskama i podigli su je pre nekoliko godina Sovjeti. Sovjeti su podigli tu i neku veliku politehničku školu, ili neki naučni centar distojan svake prestonice u svetu i u sredini tog grada džamiju neviđene lepote i oblika. ( Čarobna visoravan )

U toj reci se odavna više ne ogleda – ni nebo, ni ptica, ni čovek. Stolećima su preko ove vode prolazili ratovi, pustošenja, pokolji i plivali leševi. Možda na Zemlji ima mesta gde se još više krvi prolilo, ali ne verujem da ima bednije pozornice na kojoj se sve to odigralo. ( Mrtva voda Amurdarija )

Putevi u ovoj zemlji nastali su jedanput kao sovjetski podvig i inat Amerikancima, a drugi put kao američki podvig i inat Sovjetima. U oba slučaja ostali su na radost i polzu Avganistancima.

Onomad Rusi su ovde podizali minareta, a Amerikanci plaćali mujezine. Sutra će Amerikaknci podizati minareta, a Sovjeti će plaćati hodže. Sovjeti školuju oficire, a Nemci podučavaju policiju. Česi ovde podižu bolnice, a indijski lekari leče bolesnike. Ovde Kinezi navodnjavaju polja, a Jugosloveni podižu vinovu lozu. Sovjeti daju avione, a Italijani oodučavaju pilote. Ruka ruku mije, a Avganistanci vladaju svojom zemljom. (Prah, pepeo i zvezde)

U Balku je umoran od propovedi, postova, dizenterije i potucanja po stepi preminuo i Zaratustra.

Kad bih znao gde je grob velikog prvosveštenika vatre, otišao bih da se poklonim njegovim senima. Kad bi ovde bilo cveća, odneo bih mu i buket crvenih ruža. Ali, srećom, nema mu ni groba, a nema ni cveća pa više neću biti smešan samom sebi pužući po grobovima velikih i slavnih ljudi po svetu.

U doba kad je Evropa živela u neznanju i sujeverju, u vreme kad su Grci bili tek u povoju i kada se Rim još nije ni rodio, sa ovih brežuljaka Avganistana ukazao se duhovnik koga nazvaše Žuta Kamila, ili Zaratustra, da svetu oglasi potpunu čovekovu slobodu u izboru između dobra i zla.

Na ovom tlu Žuta Kamila propovedala je da se čovek samo pomoću čiste misli, čiste reči i čistog dela može uspešno boriti protiv zla.

U Balku je poslednji put propovedao, kao žarki pristalica dobra i protivnik zla – mišlju, reči, delom.

Tako je govorio Zaratustra. ( Tako je govorila Žuta Kamila )

 


I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy

blog comments powered by