Selma Memović-Čolović iz Prijepolja u Srbiji i Demir Ličina iz Bijelog Polja u Crnoj Gori godinama su saborci.

Još kao decu, zadesila ih je ista nesreća. Selmin otac Fikret i Demirov otac Iljaz našli su se u istom vozu koji je tog hladnog 27. februara 1993. prevozio putnike od Beograda do Bara. Voz 671 zaustavljen je na železničkoj stanici u bosanskom mestu Štrpci, gde su pripadnici Vojske Republike Srpske izveli iz voza dvadeset putnika nesrpske nacionalnosti i potom ih ubili.

Među putnicima bili su i četrdesetogodišnji Fikret i četrdesettrogodišnji Iljaz.

Oteto je i ubijeno ukupno devetnaest državljana Savezne Republike Jugoslavije (osamnaest Bošnjaka i jedan Hrvat) i jedno NN lice, čiji identitet do danas nije utvrđen.

Žrtve su bile poreklom iz Prijepolja, Bijelog Polja, Podgorice, Berana, Trebinja, Brodareva i Beograda.

Inicijative u Prijepolju

Šesnaest godina posle otmice i ubistava, u Prijepolju je pored starog mosta na reci Lim otkriven spomenik žrtvama: beli mermerni kamen u obliku nišana, tradicionalnog muslimanskog nadgrobnog spomenika, sa devetnaest stubića iznad kojih je metalna konstrukcija stilizovane železničke pruge. Na spomeniku je ispisana poruka: “Ko u ovoj zemlji zaboravi 27. februar 1993. i stanicu Štrpci odustao je od budućnosti”.

Pored poruke, na spomeniku stoje imena i prezimena samo devetoro ubijenih građana Prijepolja. Imena ostalih žrtava su izostavljena, iako su mnoge organizacije za ljudska prava insistirale na tome da se na spomeniku nađu imena i prezimena svih žrtava, bez obzira na to gde su živele.

Danas, trideset tri godine kasnije, organizacije koje vode Selma Memović-Čolović i Demir Ličina, zajedno sa drugim udruženjima žrtava, organizacijama civilnog društva i aktivistima za ljudska prava širom regiona, traže od nadležnih organa u Prijepolju da se na spomenik kraj Lima dodaju imena svih otetih i ubijenih putnika.

“Kako je spomenik u Prijepolju jedini materijalni podsetnik u Srbiji na ovaj zločin, smatramo da bi dodavanje imena preostalih jedanaest žrtava doprinelo potpunijoj kulturi sećanja u Srbiji, pravednijem obeležavanju ovog događaja, kao i smanjenju negiranja da se ovaj zločin desio na način utvrđen u sudskim presudama”, navodi se u zahtevu koji je prijepoljski Centar za istinu, pravdu i sećanje uputio Opštini Prijepolje, a koji potpisuje još nekoliko organizacija i udruženja iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.

“Smatramo – ističe se dalje u pismu – da sve žrtve treba da budu tretirane jednako, bez obzira na nacionalnost, veroispovest ili mesto stanovanja. Čvrsto verujemo da bi ovakav korak, 33 godine nakon nemilog događaja, doprineo razumevanju, poštovanju, solidaranosti i suočavanju sa prošlošću – ne samo u lokalnoj zajednici već i u čitavoj Srbiji i regionu”.

Zahtev je zvanično predat danas, 28. maja.

Selma Memović-Čolović, osnivačica Centra za istinu, pravdu i sećanje, kaže da želi da veruje da će vlasti u Prijepolju imati sluha za ovu važnu inicijativu i da će razumeti “da su žrtve iz bilo koje zemlje iste, da je bol ista, i da pravda treba da bude ista za sve, jer žrtve, bol i pravda ne poznaju granice”.

Zajedno u sećanju

U Crnoj Gori je spomenik žrtvama otmice u Štrpcima podignut pre deset godina, 27. februara 2016, na 23. godišnjicu događaja.

Nedaleko od centra Bijelog Polja, grada na samoj granici sa Srbijom, postavljen je spomenik u obliku nišana na kome se nalaze imena svih stradalih. Demir Ličina, sin ubijenog Iljaza i osnivač udruženja “Štrpci – Protiv zaborava”, kaže da je ovo dobar primer, jer su “žrtve otmice u Štrpcima zajedno otete iz voza, zajedno odvedene i zajedno dijele istu sudbinu”.

“Upravo zato je važno da njihova imena budu zajedno, bez razdvajanja i pravljenja bilo kakvih razlika među njima. Zato je važno da ostanu zajedno u sjećanju, kao što su zajedno bili žrtve istog zločina”, ističe Ličina.

Prema njegovim rečima, dvadesetoro ljudi je toga dana stradalo zbog nacionalističke ideologije i mržnje.

Više od tri decenije kasnije, mnoge porodice još uvek nisu pronašle pravdu, spokoj i posmrtne ostatke svojih najvoljenijih. Do danas su pronađeni posmrtni ostaci samo četiri žrtve otmice u Štrpcima: telo Halila Zupčevića pronađeno je krajem 2009. godine na obali jezera Perućac, dok su tela Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera i Iljaza Ličine ekshumirana 2010. godine iz istog jezera.

Ličina kaže da porodice boli svako razdvajanje žrtava i smatra da bi lokalne vlasti u Prijepolju trebalo da prihvate inicijativu za dodavanje imena ostalih žrtava na spomenik.

“U suprotnom, rizikuju da svojim nepostupanjem učestvuju u novoj nepravdi prema žrtvama i njihovim porodicama, koje već decenijama čekaju puno dostojanstvo i jednako poštovanje za sve stradale”.

“Ovakvo rješenje bi moglo postati primjer drugim sredinama u regionu kako se ljudski, dostojanstveno i bez podjela odnosi prema žrtvama ratnih zločina iz devedesetih, kao prema ljudima čija se imena ne razdvajaju, nego pamte zajedno”, zaključuje Ličina.

Dinamika zločina i “nepravične” presude

Tog 27. februara 1993, putnici su se u 10 časova ujutru u Beogradu ukrcali na voz za crnogorski grad i luku Bar. U to vreme, ratovi u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj uveliko su buktali. Dvadesetoro putnika voza 671 nije ni slutilo da će stanica Štrpci u Bosni i Hercegovini biti njihovo poslednje odredište.

Na suđenjima za ovaj zločin u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji utvđeno je da je grupa pripadnika Višegradske brigade Vojske Republike Srpske, koju je predvodio Milan Lukić, nasilno zaustavila voz u stanici Štrpci i iz njega izvela osamnaest Bošnjaka, jednog Hrvata i jednu osobu neutvrđenog identiteta. Izvedeni putnici su potom vojnim kamionom odvedeni u prostorije osnovne škole u mestu Prelovo kod Višegrada. Nakon što su im oduzeli sve vredne stvari i pretukli ih, pripadnici Vojske Republike Srpske vezali su ih žicom i odvezli u napuštenu kuću u obližnje selo Mušići, gde su ih ubili.

Na suđenjima je utvrđeno i da je otmica bila unapred planirana.

Dokumentacija Železničko-transportnog preduzeća Beograd (ŽTP Beograd) pokazala je da su predstavnici državnih organa Srbije i Savezne Republike Jugoslavije znali za plan da se na stanici Štrpci otmu putnici muslimanske veroispovesti. ŽTP Beograd je o ovom planu obavestio Ministarstvo odbrane SRJ, Užički korpus Vojske Jugoslavije i Državnu bezbednost, ali ništa nije preduzeto da se otmica spreči.

Za ovaj zločin do sada je osuđeno ukupno četrnaest osoba u tri države, od čega deset pravosnažno. Viši sud u Beogradu je u oktobru 2025. godine doneo prvostepenu osuđujuću presudu u slučaju protiv troje okrivljenih pripadnika jedinice “Osvetnici” VRS Gojka Lukića, Duška Vasiljevića i Dragane Đekić, koji su osuđeni na kazne zatvora od pet do deset godina. Dvoje okrivljenih umrlo je u toku trajanja postupka.

Prema oceni Fonda za humanitarno pravo, organizacije koja decenijama pruža pravnu pomoć žrtvama i prati suđenja za ratne zločine pred sudovima u Srbiji, izrečene kazne nisu pravične, a sud je “potpuno zanemario težinu zločina i posledice po porodice žrtava”.

“Posebno uznemirava činjenica da je među žrtvama bio i maloletni Senad Zečević. Izrečene kazne upućuju na zaključak da je sud smatrao da šest meseci zatvora predstavlja primerenu kaznu za otmicu i ubistvo jednog čoveka”, ističe se u saopštenju Fonda za humanitarno pravo. “Presuda nije pravična ni u odnosu na žrtve i njihove porodice, koje već 32 godine čekaju na sudsko priznanje i otkrivanje lokacija grobnica sa posmrtnim ostacima još 16 žrtava”.

Selma Memović-Čolović je pratila sudske procese u Srbiji i u Bosni i Hercegovini. Kaže da su suđenja u Beogradu bila obeležena opstrukcijama, negiranjem zločina, omalovažavanjem svedoka od strane okrivljenih i njihovih advokata, kao i nepristojnim odnosom prema žrtvama.

Prema Selminom mišljenju, presuda doneta u oktobru prošle godine je sramna. Ono što je posebno pogađa jeste odnos države Srbije prema žrtvama i njihovim porodicama, koje, prema aktuelnom Zakonu o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, nemaju status civilnih žrtava rata niti mogu da ga ostvare.

“Mi ne znamo kod koga da tražimo svoja prava”, ističe Selma. “Ovakvim odnosom države prema svojim stradalim građanima šalje se poruka da nemamo svi ista prava, s obzirom na to da porodice nemaju status civilnih žrtava rata”.

Međutim, uprkos svemu, zaključuje Selma, porodice “ne smeju da zaborave i nemaju prava da ćute” i zato hrabro nastavljaju svoju borbu.