Svakome ko prati mejnstrim medije u Srbiji, sigurno je jasno ko, prema tvrdnjama režima, stoji iza studentske liste, studentskog pokreta, studentskih blokada i protesta, i ko želi da sruši Srbiju, Vladu, Predsednika Srbije i srpsku državu.

Svakome ko prati većinu mejnstrim medija u Srbiji jasno je čija tajna služba stoji iza gorenavedenih događaja, a shvata i da su za sve to odgovorne osobe koje su živele, školovale se, venčavale i dobijale decu u Srbiji, gde su takođe plaćale porez i vodile manje-više uspešne biznise.

Ako gledate televizije poput Informera, onda ste sigurno videli i lična dokumenta nekih od ovih ljudi, kopije njihovih pasoša i ličnih karti, njihove fotografije, sve to u rukama čoveka kojeg je Haški sud proglasio ratnim zločincem.

Poruka koja se mesecima ponavlja na ovim kanalima, danju i noću, u emisijama u kojima gostuju kvazi-analitičari, političari i najviši državni zvaničnici, prilično je jasna, a ljudima koji slepo veruju ovim sredstvima masovnog informisanja i logična: za sve su krivi Hrvati koji žive u Hrvatskoj i dolaze u Srbiju najrazličitijim povodima, a delimično i Hrvati koji oduvek žive u Srbiji i imaju jedno ili oba državljanstva.

Prema režimu, samim tim što su Hrvati oni su i ustaše. Hrvatskim ustašama se pridružuju takozvane domaće ustaše, odnosno studenti-blokaderi-teroristi, koji su veće ustaše od samih ustaša. Ustaše su, pored navedenih, i svi oni u Srbiji koji misle drugačije, kao i nezavisni mediji koji izveštavaju drugačije od gorenavedenih.

Ta strašna reč ustaša u poslednjih godinu i po dana u tabloidnim medijima pomenuta je najmanje 15,488 puta, tokom zasedanja Narodne skupštine najmanje 200, a u nastupima najviših državnih zvaničnika iz redova Srpske napredne stranke (SNS) 627 puta, što je za otprilike jednu trećinu više u odnosu na dve godine ranije.

Ovom temom bavi se izveštaj, na kojem je Inicijativa mladih za ljudska prava radila prethodih godinu dana, pod nazivom ,,Dosije Hrvatska 2: Proterivanje, targetiranje i drugi primeri kršenja ljudskih prava građana i građanki Hrvatske tokom političke krize u Srbiji (mart 2025 – mart 2026)”.

Ovo je drugi put u godinu dana da naša organizacija analizira kršenja prava građana i građanki Hrvatske u kontekstu aktuelne krize u Srbiji. Nedavno objavljeni izvaštaj bazira se na intervjuima sa građanima Hrvatske kojima je srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova ukinulo dozvolu boravka u Srbiji, građanima Srbije hrvatske nacionalnosti i građanima koje su pojedini mediji i političari označili kao ustaše.

Poseban deo izveštaja čini analiza sadržaja medija bliskih režimu, kao i analiza medijskih nastupa i govora najviših predstavnika vlasti u Srbiji koji se odnose na aktuelnu političku krizu i navodno učešće ,,ustaša” u istoj.

Rezultati su poražavajući. Naša analiza pokazuje da su na ovaj način grubo prekršeni Ustav Republike Srbije, Krivični zakonik, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o policiji, Zakon o strancima i drugi relevantni propisi, dok su pogođenim osobama ugrožena prava na rad, privatnost, slobodu, bezbednost i slobodu izražavanja.

Poražavajuća je i tišina koja okružuje ovu temu u institucijama Republike Srbije koje bi morale da štite i garantuju poštovanje ljudskih prava, poštuju zakone i Ustav i osiguravaju bezbednost svih osoba koje žive ili borave u Srbiji. Stoga, ne čudi činjenica da su Upravni sud i Ministarstvo unutrašnjih poslova ostali uglavnom nemi na naše zahteve za pristupom informacijama od javnog značaja, kao ni to da su neke druge institucije odbile da daju izjavu za izveštaj.

U odsustvu institucija, razgovarali smo sa građanima, pročitali hiljade članaka i poslušali isto toliko emisija iz medijske biblioteke Biroa za društvena istraživanja (BIRODI). Evo šta smo saznali.

Govor mržnje, od televizije do politike

Ako postoji jedno mesto na kome se može pratiti kako nastaje i kako se razvija govor mržnje u Srbiji, onda su to televizijski studiji medija bliskih vlasti. Ne zaostaje, nažalost, ni Narodna skupština. Analizirali smo upotrebu reči sa korenom ,,ustaš’’ u dva perioda: 11. decembar 2022 – 11. decembar 2024. i 11. decembar 2024 – 1. mart 2026.

Rezultati su očekivani. Naime, u drugom periodu, reči sa korenom ,,ustaš’’ u medijima bliskim vlasti u Srbiji pomenute su barem 15,488 (u poređenju sa 11,310 u prvom periodu), na zasedanjima Narodne skupštine najmanje 200 pute (u poređenju sa 71 u periodu 2022–2024), a u nastupima najviših državnih zvaničnika iz redova Srpske napredne stranke 627 puta (naspram 277 u periodu 2022–2024).

Naravno, nije svako pominjanje ustaša govor mržnje. Međutim, analiza pokazuje da se tokom svake ozbiljnije društveno-političke krize u Srbiji kao dežurni neprijatelji gotovo po pravilu pojavljuju Hrvatska i njeni građani, koji se u javnom diskursu poistovećuju sa ustašama. Time se namerno briše granica između današnje Republike Hrvatske i Nezavisne Države Hrvatske (NDH), fašističkog režima odgovornog za genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Nadalje, kada se istom etiketom označavaju studenti, opozicija, novinari i drugi neistomišljenici, cilj nije istorijsko poređenje, već politička diskvalifikacija i dehumanizacija.

Kada su u pitanju pojedinačni mediji, rekorder je Informer, na čijoj televiziji su reči sa korenom ,,ustaš’’ izgovorene čak 4.123 puta u poslednjih godinu i po dana, 200 puta su se pojavile u štampanom izdanju Informera, a 675 puta na portalu.

Ne zaostaje ni Pink: samo u jutarnjem programu i emisiji Hit Tvit ove reči izgovorene su 1.511 puta, dok su na portalu objavljene 342 puta. Portal Večernjih novosti zabeležio je 1.467 takvih objava, uz 375 u štampanom izdanju.

Evo nekoliko konkretnih primera. Hrvatski poslanici u Evropskom parlamentu Tonino Picula i Stiven Bartulica predstavljani su kao ,,deklarisane ustaše’’, dok se u televizijskim emisijama govorilo o potrebi ,,deustašizacije Evropskog parlamenta’’. Studenti u blokadi opisivani su kao ,,proustaški orijentisani’’, ,,veće ustaše od onih u Zagrebu’’i kao osobe koje ,,baštine ideje ustaštva’’.

Naslovi poput ,,Potomci ustaških koljača stižu iz Hrvatske: Pomoć blokaderima za vidovdanski haos’’ nisu predstavljali izuzetak, već pravilo.

Isti obrazac primenjivan je na opoziciju, nezavisne medije i javne ličnosti. Advokat Božo Prelević postao je ,,veći ustaša od najvećih ustaša’’, dok je novinar Nove Željko Veljković proglašen ,,gorim ustašom od ustaša’’. Televizija N1 označena je kao ,,ustaški medij’’, a njeni sagovornici opisani su kao osobe koje šire ,,proustaški antisrpski narativ’’. Univerzitetski profesori, novinari, aktivisti i učesnici protesta redovno su etiketirani kao ,,proustaški elementi’’.

Posebno je zanimljiv način na koji su političari i televizijski voditelji pokušali da se odbrane od optužbi za govor mržnje. Reč je o relativizaciji, koja je vidljiva u sledećim primerima. „Ja ne mrzim Hrvatsku, ne mrzim Hrvate, samo ne podnosim hrvatsku državu zbog nacizma i ustaštva i zbog toga što nisu denacifikovani’’, izjavio je član Predsedništva SNS-a Nebojša Bakarec. Na to se nadovezao direktor Srpskog telegrafa Saša Milovanović rečima: „Ja ne mrzim Hrvate, nego Hrvate ustaše’’.

Na prvi pogled, ovakve izjave deluju kao distanciranje, ali u stvarnosti postižu suprotan efekat. Ako se iz dana u dan ponavlja da su ,,sve ustaše Hrvati’’, da hrvatska država nije denacifikovana, da je strateški cilj Hrvatske rušenje Srbije i da iza protesta u Srbiji stoje hrvatske službe, granica između istorijskog pokreta i čitavog jednog naroda postepeno se briše.

Ovaj diskurs nije ostao ograničen na televizijske studije, već se preselio se u Narodnu skupštinu Srbije. Poslanici vlasti govorili su o ,,Kurtijevoj ustaškoj opoziciji’’ ,,ustaškim makazama’’, ,,proustaškim medijima’’, ,,hrvatskim obaveštajnim službama’’ i ,,ustašama koje ponovo napadaju Srbiju’’. Opozicija je više puta upozorila na trend sistematskog označavanja političkih protivnika kao ustaša, fašista i terorista.

Vrhunac je dostignut 22. januara 2026. godine, kada je – uoči dolaska delegacije Evropskog parlamenta, u kojoj su bili hrvatski poslanici Tonino Picula i Davor Ivo Štir – reč ustaša u skupštinskoj sali izgovorena čak 34 puta. Poslanici su recitovali navodne ustaške pesme, povezivali evropske parlamentarce sa ratnim zločinima i iznosili neutemeljene optužbe.

Možda je upravo taj dan najbolje pokazao koliko se govor mržnje normalizovao. Ono što je godinama građeno na naslovnim stranama tabloida i u televizijskim studijima više nije bilo medijska senzacija, već je postalo deo zvanične parlamentarne rasprave. A kada se takav jezik koristi na skupštinskoj govornici, više nije reč samo o političkoj propagandi, već o poruci države.

Manipulisanje pitanjem bezbednosti

U jednom trenutku govor mržnje počeo je da proizvodi vrlo konkretne i opasne efekte, koje se i danas osećaju.

Vrhunac antihrvatske kampanje usledio je u aprilu 2025, kada je hrvatski ambasador u Beogradu Hidajet Biščević saopštio da je za svega tri dana iz Srbije proterano pet hrvatskih državljana, dok ih je od početka te godine proterano petnaest.

Zajedničko proteranim osobama jeste da su u Srbiji godinama živele i radile, imale uredno prijavljen boravak, radne dozvole i porodične ili poslovne veze sa zemljom. Međutim, izostalo je objašnjenje zašto ove osobe odjednom predstavljaju ,,bezbednosni rizik’’.

Najpoznatiji slučaj verovatno je onaj Arien Stojanović Ivković, koja je godinama živela u Srbiji, gde je završila Medicinski fakultet, udala se za državljanina Srbije i s njim dobila dete. Arien je pozvana je u Upravu za strance zbog, kako joj je rečeno, ,,rutinske kontrole’’. Umesto uobičajene procedure, uručeno joj je rešenje kojim joj je ukinuto pravo na privremeni boravak, zabranjen ulazak u Srbiju i naloženo da zemlju napusti u roku od sedam dana. Obrazloženje je bilo gotovo kafkijansko. Nadležni organ za zaštitu bezbednosti procenio je da njen boravak predstavlja ,,neprihvatljiv bezbednosni rizik’’. Nije naveden nikakav konkretan razlog.

,,Kad sam pročitala rešenje, smejala sam se. Mislila sam da je neka greška’’, rekla mi je Arien jednog toplog popodneva. Tek kada su je inspektori pitali da li je učestvovala na protestima i podržavala studente, postalo joj je jasno u kom pravcu ide čitav postupak. Arien veruje da su pravi razlog objave na Instagramu u kojima je kritikovala predsednika Aleksandra Vučića.

Posle višemesečne pravne borbe, Upravni sud je prihvatio njenu žalbu, a MUP je poništio rešenje. U novom dopisu bezbednosne službe navedeno je da ,,usled novih saznanja i promenjenih okolnosti’’ Arien više ne predstavlja bezbednosni rizik. Nikada nije objašnjeno koje su se okolnosti promenile niti kako je osoba koja je jednog dana navodno ugrožavala bezbednost države nekoliko nedelja kasnije prestala da bude opasnost.

Sličan je slučaj jedanog hrvatskog državljanina, sa kojim smo razgovarali pod uslovom anonimnosti, a koji je u Beogradu proveo sedam godina. Tokom tog perioda redovno je dobijao radne i boravišne dozvole, bez ikakvih problema. Međutim, početkom 2025. godine, nakon što je dobio obaveštenje da mu je obnovljena dozvola boravka, usledilo je novo rešenje kojim je dozvola odbijena zbog navodnog bezbednosnog rizika za Republiku Srbiju.

Za razliku od mnogih drugih, kaže da nije učestvovao u protestima, nije ih javno podržavao niti je na društvenim mrežama objavljivao političke stavove. Šest meseci je čekao odluku po žalbi, za to vreme nije mogao da se vrati u Srbiju, izgubio je posao i odustao od planova da svoju partnerku i dete dovede u Beograd.

,,Ta zabrana je direktno uticala na moj odlazak iz Srbije i potpuno promenila životne planove moje porodice’’.

Ovi slučajevi pokazuju da je pojam ,,bezbednosni rizik’’ postao svojevrsna administrativna formula iza koje ne mora da stoji nikakvo proverljivo obrazloženje. U najmanje dva slučaja, MUP je kasnije priznao da za takve mere više nema osnova, ali bez odgovora kako su one uopšte donete.

Ova praksa izazvala je međunarodne reakcija. Hrvatska je uputila protestnu notu Srbiji, premijer Andrej Plenković ocenio je proterivanja neprihvatljivim, dok je ministar spoljnih poslova Gordan Grlić Radman zatražio reakciju Brisela. Evropska komisija izrazila je zabrinutost zbog proterivanja građana Evropske unije i podsetila da se pozivanje na nacionalnu bezbednost ne može koristiti mimo zakona i međunarodnih standarda zaštite ljudskih prava.

Indikativno je, međutim, da gotovo godinu dana kasnije još uvek nije ponuđeno nikakvo uverljivo objašnjenje za ono što se dogodilo. Upravo ovde je suština problema: kada država nekoga proglasi bezbednosnim rizikom, a zatim bez ikakvog objašnjenja od te tvrdnje odustane, posledice ne nestaju sa poništenim rešenjem. One ostaju u životima ljudi koji su preko noći izgubili posao, dom i osećaj da su u zemlji u kojoj žive zaštićeni zakonom.

Govor mržnje nastavlja da živi i raste svakoga dana, čekajući samo novu političku krizu i nove žrtve koje će proglasiti neprijateljima. U međuvremenu, Hrvati ostaju ono što su za Srbiju često bili u prošlosti – dežurni neprijatelji.