Krenimo od početka. Kako ste ti i tvoja porodica došli u Italiju?

Rođen sam 1988. godine, a u Italiju sam došao 1996, u Pijemont, blizu Albe. Od tada živim u oblasti Lange. Stigao sam sa majkom, letom iz Sofije za Milano. Moj otac je već bio u Italiji kao neregularni imigrant, a kada je dobio dokumente, podneo je zahtev za spajanje porodice.

Zapravo, nakon našeg dolaska, moja majka je morala odmah da se vrati, jer dok smo brat i ja bili upisani u očevu boravišnu dozvolu, moja majka nije bila, te je bila proterana.

Tako smo mi deca proveli šest ili sedam meseci sami sa tatom. Morao je da radi i da nam pomaže oko škole, dok je mama u Makedoniji pokušavala rešiti birokratske probleme kako bi se mogla vratiti.

Možete zamisliti, u to vreme nije bilo uobičajeno da otac ostane sam sa decom, posebno u Makedoniji. Ali bio je to lep period.

Kakvu vezu si održao sa Severnom Makedonijom?

Otkad smo dobili boravišnu dozvolu, vraćamo se u Makedoniju svakog leta. Nismo išli jedino u vreme bombardovanja Beograda.

I dalje se vraćamo svake godine. Moja baka sa majčine strane je još uvek živa, dok su očevi roditelji umrli devedesetih godina. Moja deca govore makedonski, uz italijanski, a u mestu gde sam rođen mogu da ih pustim da se slobodno kreću, kao što smo to činili moj brat i ja: igraju se sa drugom decom, prljaju se i padaju.

S vremenom sam se zainteresovao za Severnu Makedoniju (i za istočnu Evropu uopšte) i u profesionalnom smislu. Zanima me njena istorija tokom poslednjih sto godina, njena brutalistička arhitektura, zemljotres u Skoplju i rad arhitekte Kenza Tangea. Ali i skopski kič, Konjički spomenik Aleksandra Velikog. Ukratko, Balkan uopšte.

Recimo nešto o tvojoj karijeri. Pre nego što si postao crtač, počeo si kao YouTuber…

Da, ranije sam snimao ironične i satirične video zapise i tutorijale. Imao sam preko 150.000 pratilaca. Onda sam prestao, počelo me je pomalo gušiti. Više me ne zanimaju toliko pratioci i brojke. U izvesnom smislu, išao sam suprotnom putanjom u odnosu na mnoge moje kolege strip crtače: počeo sam na internetu, a onda sam se vratio štampanim izdanjima.

Danas ne mogu zamisliti ništa osim stripova, knjiga i priča. U vreme Kovida, svakodnevno sam objavljivao karikature i upravo tada sam otkrio svoju strast prema stvaranju likova. Shvatio sam da sam spreman da ispričam nešto više.

Kako je nastao tvoj prvi grafički roman “Bio jednom Istok”?

Ideja se rodila iz želje da ispričam očevo iskustvo kao neregularnog imigranta tokom devedesetih, kombinujući stvarne anegdote i priče.

U knjizi, otac beži iz Jugoslavije 1992. godine u potrazi za boljom budućnošću, zatim 2001. godine, tokom leta, porodica prvi put putuje kući, unutar posleratnih granica. U periodu 2022-2023, sin, već odrastao, vraća se u Severnu Makedoniju kako bi posetio majku, koja je u bolnici u Skopju.

Naravno ima tu puno mojeg: autobiografija zahteva sposobnost pronalaženja ravnoteže između osobe i autora, uz izbegavanje preterane sentimentalnosti.

U pozadini ove porodične priče, saznajemo mnogo toga o skorijoj istoriji Jugoslavije…

Da, knjiga je puna “uskršnjih jaja”, malih skrivenih iznenađenja. Ona otkrivaju moje političke ideje i moju viziju balkanskog društva.

Tu je, na primer, “Motel Tito”. Otac kaže da su ga, kad je bio mlad, reklamirali govoreći da je Tito tamo jeo čorbu. Kad su se vratili 2001. godine još uvek je bio otvoren, ali propadanje je već bilo vidljivo: prljavo posuđe, zapušteno zdanje. Kasnije, kad se njegov sin vratio, ostao je samo kostur zgrade.

Ovo je metafora za postepeno propadanje jugoslovenskog sna. Reči nisu potrebne, samo crtež: zato je grafički roman savršeno sredstvo.

Kako danas vidiš Severnu Makedoniju?

Čini mi se da pomalo želi da zaboravi Jugoslaviju. Makedonci se plaše da će ih smatrati nedovoljno Makedoncima, pa često traže veštački identitet, neku vrstu hiperpatriotizma. Tu nastupaju Aleksandar Veliki, zastave i ponekad groteskni, vulgarni revizionizam.

Znam da bi me mnogi moji sunarodnici išamarali zbog ovoga. Ali nemojte me pogrešno shvatiti, lepo je i ispravno ponovno otkriti vlastiti identitet, ali ponekad taj proces postane toksičan i dovodi do neprijatnih situacija, posebno kada se zaboravi nedavna prošlost.

Ove sedmice, Tunué je objavio grafički roman “Nemi đavo. Priče iz Gaze”, nastao u saradnji sa organizacijom Emergency, u čijoj si izradi i ti učestvovao. Možeš li nam reći nešto više?

U pitanju je zbirka osam priča, iskustava iz stvarnog života, koje je prikupila Emergency. Kad su me zamolili da ilustrujem jednu od priča, odmah sam prihvatio.

Baveći se Balkanom osetio sam potrebu da istaknem ludost nas zapadnjaka, koji zaboravljamo šta se dogodilo nedaleko od Italije. Ni Gaza nije daleko: dalje je od Srebrenice, Vukovara ili Goražda, ali ne toliko daleko. Tu je i činjenica da se Gaza događa uživo, dok su informacije o Srebrenici stizale sa velikim zakašnjenjem.

Suočen sa ovim genocidom koji traje, ponovo se osećam bespomoćnim, a jedini način da se pobunim jeste crtanje karikatura: to ništa ne rešava, ali je neka vrsta svedočanstva. Neki banalizuju govoreći da jedna knjiga ne može pomoći ljudima, čak i ismejavaju one koji čine još više, poput Flotile. To je ponižavajuće, ali me ne zaustavlja.

Kada moja deca odrastu i kada se o genocidu u Gazi bude puno više pričalo, kao što je bilo sa Srebrenicom, želeo bih da budem ponosan što sam bio među onima koji su nešto uradili.

Čemu se nadaš za Balkan?

Utopijska vizija druge Jugoslavije nikada se neće ostvariti. Međutim, nadam se aktivnijoj saradnji, i izvan bivše Jugoslavije: sa Grčkom, Albanijom, Bugarskom. I da se shvate vlastite greške. Mi Makedonci, kao i Srbi, skloni smo da preuzimamo ulogu žrtve. Mogli bismo da napravimo korak napred, umesto da se samosažaljevamo. Bosna i Hercegovina je, pritom, minijaturna Jugoslavija, a situacija tamo je još gora. Bio sam tamo ovog leta.

Polažem nadu u nove generacije, koje ne pridaju nikakvu važnost razlikama. Znam da je to romantična vizija. Bojim se da proširenje Evrope nikada neće stići do Bosne i Hercegovine i Kosova, a stalno se pribojavam da bi se i ovde u budućnosti mogao voditi rat. Strasti se nikada nisu smirile.

Kažimo nešto o tvojoj novoj knjizi “Loš komšiluk”, koja izlazi sledeće godine.

Priča se odvija osamdesetih godina prošlog veka u običnom, multireligioznm mestu Dobromir Polje, gde je izabran mladi gradonačelnik Mujo. Čika Toma i čika Željko odrasli su zajedno, ali se smrtno mrze. Ne zato što je jedan Hrvat, a drugi Srbin, već zato što su komšije.

U mestu raste etnička mržnja, a sitne prepirke prerastaju u sukobe zbog propagande koja dolazi iz Zagreba, Beograda i Sarajeva. Gradonačelnik pokušava da održi zajednicu ujedinjenom, ali vidi kako se sve raspada pred njim. Stoga traži pomoć od dvojice komšija, bivših partizana, koji odlučuju da udruže snage kada prepoznaju fašizam u nacionalizmu.

Postoji i vremenska veza sa sadašnjošću, ss Mujinom nećakinjom koja radi kao novinarka u Londonu i vraća se radi istraživanja o masovnoj grobnici u dolini Drine.

U pitanju je vrlo jugoslovenska priča, između drame i ironije.

Bobane, od danas će naši čitaoci svake sedmice moći da uživaju u tvojim novim karikaturama na našem portalu. Drago nam je što nam se priključuješ!

A meni je velika čast! Pratim OBCT već mnogo godina, mislim od 2010. Čak sam konsultovao sajt za pripremu svog srednjoškolskog završnog rada. Tako da se osećam pomalo kao kod kuće.