Srbija je našla svoje mesto u eri rekordnih izdvajanja na naoružanje na globalnom nivou. Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za mirovna istraživanja (SIPRI), Srbija je u periodu od 2021. do 2025. godine postala 37. najveći uvoznik oružja na svetu i ubedljivo najveći na Zapadnom Balkanu.

Međutim, stručnjaci upozoravaju da je javnosti dostupno veoma malo informacija o tome koliko nabavke oružja zaista koštaju, po kojim kriterijumima se donose odluke vezane za naoružavanje i kakvu ulogu imaju u dugoročnoj bezbednosnoj strategiji države.

Vojni rashodi u stanom porastu

Prema podacima predstavljenim na konferenciji “Cena bezbednosti – Između pretnje i poverenja”, održanoj 13. maja u Beogradu, Srbija za naoružanje izdvaja oko 6,4 odsto ukupnih javnih rashoda, čime se svrstava među vodeće zemlje regiona.

Između 2020. i 2024. godine na nabavku naoružanja i vojne opreme potrošeno je oko 2,8 milijardi evra, čak devet puta više od Albanije.

Obraćajući se okupljenima na panelu, istraživačica SIPRI-a Katarina Đokić rekla je da Srbija dominira u regionu kada je u pitanju naoružavanje. Objasnila je i da je neke podatke teško porediti jer Srbija raspolaže većom vojskom, sa više vojnih lica, ali ima i veće ambicije.

“Podaci o uvozu pokazuju da je uvoz naoružanja Srbije u pet godina bio 15 puta viši nego u drugim državama Zapadnog Balkana. Tu spadaju i vredne nabavke kao što su borbeni avioni, transportni avioni, sistemi protivvazdušne odbrane itd. Druge zemlje nemaju to i rešile su da ne žele da imaju, barem članice NATO, koje su potonjem prepustile odbranu [svog] vazdušnog prostora”, rekla je Katarina Đokić.

Ovaj trend uklapa se u širu globalnu sliku. Naime, tokom 2025. godine svetska vojna potrošnja dostigla je rekordnih 2.887 milijardi dolara. Međutim, dok je rast vojnih budžeta u Evropi uglavnom povezan sa ratom u Ukrajini i bezbednosnim izazovima koje je ovaj sukob otvorio, u slučaju Srbije ostaje pitanje šta je krajnji cilj intenzivnog naoružavanja.

Prema podacima SIPRI-a, udeo Srbije u globalnom uvozu oružja porastao je sa 0,2 odsto u periodu 2016-2020. na 0,6 odsto u periodu 2021-2025. godine. Podaci pokazuju da čak 61 odsto oružja uvezenog u Srbiju dolazi iz Kine,12 odsto iz Francuske, sedam iz Rusije. Među značajnijim izvoznicima nalaze se Belgija i Izrael.

Naoružavanje brojnih država, uključujući Srbiju, prate ,”nedovoljne informacije o tome kako se zemlje naoružavaju, zašto i koliko novca troše”, rekla je Biljana Stepanović, direktorka časopisa Nova ekonomija, na konferenciji održanoj u beogradskom Aeroklubu.

“Ima i dosta dezinformacija. U Srbiji ne samo da postoje dezinformacije, nego se one koriste i sa najviših instanci u političke svrhe, za zastrašivanje i neprikladne poruke zemljama u regionu”, dodala je Stepanović.

Veo tajnosti

Ono što, međutim, posebno pada u oči jeste podatak da Srbija najviše oružja kupuje od Kine, kao i da je prva evropska država koja raspolaže kineskim hipersoničnim balističkim raketama vazduh-zemlja integrisanim na avione MiG-29.

Prema navodima američkog specijalizovanog portala Military Watch, ove rakete mogu da razviju brzinu veću od šest maha i imaju domet između 240 i 400 kilometara, što srpske lovce svrstava među malobrojne vazduhoplovne platforme u Evropi sa takvim sposobnostima.

Dok vlast u Beogradu ovakve nabavke predstavlja kao dokaz modernizacije vojske i jačanja odbrambenih kapaciteta, deo stručne javnosti upozorava da se odluke o uvozu i izvozu oružja često donose bez transparentnosti i jasnog objašnjenja zbog čega su određeni sistemi nabavljeni i kako se uklapaju u širu bezbednosnu strategiju.

Ovaj sistem nabavke oružja, kako ističe Katarina Đokić, otvara mnoga pitanja na koja odgovori uglavnom izostaju.

“To što nama deluje dramatično, globalno gledano nisu preterano velike količine naoružanja. Ali svakako jeste značajno jer izaziva pažnju suseda i jeste nešto što bi trebalo odgovorno komunicirati”, ocenila je Đokić.

Da naoružavanje Srbije “odzvanja” regionom potvrđuje i Dean Džebić, vojni analitičar i novinar portala Klix.ba, koji tvrdi da nabavka naoružanja u Srbiji stvara ozbiljnu sigurnosnu dilemu i za region i za Evropu.

“Srbija nabavlja oružje kojem ne može da se parira, poput balističkih raketa iz Kine, koje u Evropi imaju samo Srbija i Rusija”, objašnjava Džebić. “Dakle, naoružavanje Srbije više nije više samo regionalno, već i kontinentalno pitanje, jer je domet rakete 300 kilometara, ali kada se ona ispaljuje iz aviona, ide i do 450-500 kilometara. U kontekstu nabavki, transparentnost je minimalna, što je, u neku ruku, karakteristika nabavki iz Kine”.

Još jedan problematičan aspekt kupovine oružja, pogotovo iz Kine, jeste tajnost ugovora. Naime, Srbija veliki deo ugovora o kupovini oružja zaključuje kroz direktne međudržavne sporazume, bez javnih procedura i sa ograničenom mogućnošću kontrole troškova, navodi vojni analitičar Aleksandar Radić. On dodaje i da Srbija nema jasno definisanu vojnu strategiju, tako da nabavke veoma često deluju kao rezultat političkih dogovora, a ne realnih potreba.

“Srbija, za početak, ima jako zatvoren sistem odlučivanja”, kaže Radić. “Mi smo jedina zemlja u Evropi koja ne objavljuje dokumente koji pokazuju osnovne postavke dugoročnog plana razvoja sistema odbrane”.

Radić ocenjuje da Srbija u određenoj meri podseća na Albaniju iz vremena Envera Hodže, kada je zemlja gradila bunkere, kupovala kinesko oružje, bila veoma zatvorena i opterećena lažnim narativima o konstantnim pretnjama spolja. Analitičar kaže da je trenutna situacija u Srbiji veoma slična onoj u Albaniji tokom Hodžinog režima. Naime, u javnosti se stvara utisak da je zemlja okružena neprijateljima i da mora stalno da se priprema za odbranu i moguće sukobe.

Naravno, kako ističe Radić, bezbednosni rizici postoje, ali dosadašnje nabavke naoružanja nisu služile samo jačanju odbrane, već su često bile sredstvo pomoću kojeg je vlast nastojala da obezbedi političku podršku i povoljnije odnose sa akterima koji su joj važni.

“Srbija nije deo nijednog konkretnog saveza, sa svojim resursima ne može da se nametne. Jasno da se otvara pitanje o tome šta danas srpska vlast, odnosno direktno predsednik Vučić, može da ponudi kada sedne negde za sto sa nekim velikim igračima. Pa, kupite oružje”, objašnjava analitičar. “Šta god da se nalazi u senci takve nabavke, mi o tome ne možemo da znamo ništa, jer je sve to poverljivo”.

“Čak i kad možete da iskopate za neke civilne ugovore poneki podatak i to dosta dobro kriju. Vojska je vojska, sve je tajna, i onda morate da verujete na reč da su neki potezi dobri za Srbiju, da su promišljeni, planirani. Naravno, na reč ljudi koji, nažalost, toliko su puta dosad otvoreno dezinformisali javnost da zaista biste trebali da budete jako naivni da biste sada verovali bilo šta što kažu”.

Jedno od ključnih pitanja ostaje cena. Iako su pojedine nabavke javno predstavljene, ukupni troškovi mnogih ugovora nikada nisu precizno saopšteni. Stručnjaci upozoravaju da bez potpune transparentnosti nije moguće proceniti da li su sredstva poreskih obveznika potrošena na najbolji način niti da li su prioriteti vojske usklađeni sa stvarnim potrebama.

Dodatnu dilemu otvara činjenica da se Srbija istovremeno predstavlja kao vojno neutralna država, kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i partner zemalja poput Kine, Rusije i Izraela. Ova politika balansiranja omogućava saradnju sa različitim akterima, ali istovremeno otežava razumevanje dugoročnog pravca u kojem se zemlja kreće.

Za sada je izvesno samo jedno: Srbija troši više na naoružanje nego bilo koja druga država Zapadnog Balkana, nabavlja sofisticirane sisteme koji privlače pažnju država u regionu i ostatku Evrope i nastavlja da širi svoj vojni arsenal. Da li je reč o promišljenoj strategiji razvoja odbrane ili o politici vođenoj trenutnim političkim interesima, pitanje je na koje javnost još nije dobila jasan odgovor.