Saradnja Srbije i Kine doživela je vrhunac po dolasku Srpske napredne stranke (SNS) na vlast 2012. godine. Jačanje saradnje – koja je često pod lupom domaće i međunarodne javnosti zbog netransparentnosti – praćena je retorikom naklonjenom Pekingu u javnom diskursu u Srbiji.

Naravno, Srbija nije izuzetak. Kina je prisutna u skoro svim zemljama Zapadnog Balkana, iako je u poslednjih nekoliko godina primetna promena u načinu delovanja Pekinga. Pre svega, kineske kompanije sve češće učestvuju na tenderima za projekte finansirane iz drugih izvora, uključujući evropske fondove, dok se saradnja sa Srbijom sve više okreće inovacijama, robotici i novim tehnologijama.

Istovremeno, produbljivanje tehnoloških i bezbednosnih veza između Beograda i Pekinga otvara pitanje digitalne zavisnosti, zaštite podataka i kontrole nad tehnologijama koje mogu biti korišćene za nadzor građana. Dok Evropska unija nastoji da smanji zavisnost od kineske tehnologije, Srbija nastavlja da razvija saradnju sa Pekingom. Koliko dugo Beograd može da održava takav odnos i šta bi moglo da promeni postojeću ravnotežu između kineskih interesa, evropskih standarda i političkih prioriteta vlasti u Srbiji?

U razgovoru za OBCT, Stefan Vladisavljev, programski direktor Fondacija BFPE za odgovorno društvo, govori o promeni kineske strategije na Balkanu, perspektivama saradnje Beograda i Pekinga i mogućim posledicama političkih promena u Srbiji. Prema njegovoj oceni, ključni izazov nije samo obim kineskog prisustva, već i sposobnost srpskih institucija da obezbede primenu zakona, nadzor nad osetljivim tehnologijama i zaštitu od mogućih zloupotreba od kineskih i domaćih aktera.

Beograd i Peking intenzivno sarađuju već petnaestak godina, a saradnja se s vremenom proširila na gotovo sva polja, od bezbednosti i infrastrukture, preko zdravstva do kulture i tehnologije. Koliko se tokom poslednjih godina promenila kineska politika na Balkanu, pa i u Srbiji?

Prisustvo Kine, ne samo na Balkanu, već na globalnom nivou, mora se posmatrati kao sveobuhvatno. Od ekonomske saradnje, koja je u mnogim slučajevima dominantan oblik saradnje, političke i kulturne saradnje, do sve češće saradnje u oblasti novih tehnologija, istraživanja, inovacija, ali i u pojedinim slučajevima odbrambene i vojne industrije.

Slučaj Srbije je prilično specifičan, jer obuhvata sve navedeno i može se posmatrati u kontekstu težnje Srbije da unapredi i podigne saradnju sa Kinom na još viši nivo. Samim tim, gotovo da nema oblasti saradnje koja nije dostigla određeni nivo. Nakon posete Aleksandra Vučića Pekingu u maju 2026. godine, neke od tema koje se najčešće pominju jesu saradnja u oblasti robotike, istraživanja i inovacija te nastavak ulaganja u postojeće kompanije u oblasti auto industrije i rudarstva.

Ne sme se zanemariti ni promena u načinu na koji su kineske kompanije prisutne u infrastrukturnim projektima. Kineske banke više ne daju kredite za sprovođenje infrastrukturnih projekata, ali sve češće učestvuju – i pobeđuju – na tenderima za projekte koji su finansirani iz drugih izvora, često iz evropskih fondova.

Kako je došlo do ove promene, koja je možda najočiglednija u Crnoj Gori? Da li je reč o kineskom prilagođavanju, povlačenju ili je u pitanju nešto treće?

Kina adaptira pristup svojim potrebama i načinu delovanja na globalnom nivou. Ovo nije nikakva nepoznanica. U petnaestom petogodišnjem planu razvoja kineske ekonomije, koji je usvojen ove godine, jasno je naznačeno da će Kina težiti da u fokus stavi razvoj tehnologija, inovacije i istraživanja. Model ekonomskog razvoja zahteva održivost koja se odlikuje u sposobnosti kineskih državnih kompanija da budu kompetentne na globalnom tržištu. Kina jasno stavlja do znanja šta će i kako uraditi, treba samo pratiti i biti spreman.

Srbija i Kina sarađuju i na polju tehnologije (veštačka inteligencija, robotika, digitalizacija, proizvodnja dronova), pod okriljem kineske Global Security Initiative, a niz sporazuma potpisan je tokom Vučićeve posete Pekingu u maju ove godine. Sa druge strane, EU zagovara smanjenje digitalne zavisnosti od Kine. Koliko dugo će Srbija moći da sedi na dve stolice?

Srbija će moći da sedi na dve stolice sve dok se ne desi jedna od dve stvari: ili da pritisci spolja ograniče saradnju sa Kinom ili da se ponudi povoljnija i efikasnija alternativa. Primer je 5G tehnologija, gde je vlada Republike Srbije rešila da ne ostvari saradnju sa kineskim kompanijama nakon što je u septembru 2020. godine u Vašingtonu potpisan sporazum koji je Srbiju politički obavezao prema SAD-u da ne sarađuje sa nepouzdanim dobavljačima. Srbija narednih pet godina nije imala 5G infrastrukturu, sve dok Sjedinjene Američke Države nisu obezbedile finansijska sredstva za uvođenje infrastrukture, u saradnji sa evropskim i američkim kompanijama.

Međutim, ako ne bude pritisaka i ponuđenih alternativnih rešenja, ne postoji razlog da Srbija prekine saradnju sa Kinom, jer je za političku elitu koja je na vlasti u Srbiji od 2012. godine ova saradnja bila korisna.

Saradnja u oblasti odbrambene industrije i robotike otvara brojne izazove. Postavlja se pitanje ko kontroliše softvere, ko ima pristup podacima, gde se oni čuvaju. Da li Srbija može da nastavi da razvija saradnju sa Kinom u ovim oblastima, a da istovremeno odgovori na izazove koje nosi zavisnost od kineske tehnologije?

Ovo je pre svega pitanje kapaciteta domaćih aktera i institucija da budu otporni na negativne aspekte saradnje u navedenim oblastima. Saradnja u bilo kojoj oblasti kritične infrastrukture sa stranim akterima nosi određene rizike i opasnosti. Kolike će biti posledice zavisi samo i isključivo od toga koliko su institucije spremne i imaju li kapacitet da se nose sa njima.

S obzirom na to da u Srbiji postoji izuzetno nizak nivo poverenja u institucije i opasnost da se neke od osetljivih tehnologija zloupotrebe u cilju centralizacije moći i sprovođenja represivnih mera, najveća opasnost u ovom slučaju za građane Srbije dolazi od zloupotrebe tehnologija od strane domaćih aktera, a ne od samog kineskog uticaja.

Bliže se izbori u Srbiji, a glavni povod za ove izbore jeste pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, koju je rekonstruisao kineski konzorcijum Chinese Railway International Company (CRIC) i Chinese Communications Construction Company (CCCC). Kako bi eventualna promena vlasti u Srbiji mogla uticati na odnose Beograda i Pekinga, odnosno na višegodišnju saradnju dve države u gotovo svim poljima?

U kampanji svedočimo prilično ujednačenim porukama koje se odnose na spoljnu politiku od svih aktera, s tim da su određeni akteri više naklonjeni Rusiji, dok Kina nije toliko u fokusu, ali nije ni nebitan akter. Promena vlasti, do koje može, ali ne mora doći, dovela bi do toga da se pre svega postavi pitanje : da li će nova vlast raditi na tome da dođe do izgradnje kapaciteta i otpornosti institucija, do posvećenog sprovođenja zakonodavnih okvira i standarda koji ograničavaju mogućnost negativnih uticaja bilo kog stranog aktera, pa i Kine, u Srbiji?

Ukratko, sama promena vlasti ne mora da ima apsolutno nikakvog uticaja, ako ne dođe do izgradnje demokratskih kapacita koji bi u određenoj meri ograničili dosadašnje modalitete saradnje sa Kinom.