Pokušaji Evrope da se oslobodi zavisnosti od Kine i Sjedinjenih Američkih Država kada je u pitanju snabdevanje kritičnim sirovinama i retkim zemnim elementima, potrebnim za tehnološki razvoj i zelenu tranziciju, učinili su rudarenje na Zapadnom Balkanu prioritetnom temom na političkoj i industrijskoj agendi Evropske unije.

Međutim, u regiji, koja je decenijama uključena u proces evropskih integracija, ovaj fokus preti da zaseni ogromne izazove – od degradacije životne sredine do nedostatka transparentnosti u koncesionim ugovorima i nedovoljnog učešća javnosti u donošenju odluka – koji bi mogli potkopati kredibilitet Brisela u poštovanju sopstvenih standarda i vrednosti.

„EU bi trebalo da poveže politiku proširenja sa zakonodavstvom o kritičnim sirovinama u pogledu poštovanja vladavine prava“, kaže za OBCT Marko Kmezić, istraživač u Centru za studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Grazu i koautor izveštaja o borbi protiv autoritarnog ekstraktivizma na Zapadnom Balkanu koji je objavila Savetodavna grupa za politiku “Balkan u Evropi” (BiEPAG).

Imajući u vidu da je poštovanje vladavine prava i ekoloških standarda Unije jedan od neophodnih uslova za pristupanje, uključivanje ovih kriterijuma u Uredbu o kritičnim sirovinama koja je stupila na snagu 2024. godine „bilo korisno“ za obe strane.

Da li je Evropska unija već prešla liniju nakon koje geopolitički i industrijski interesi počinju prevladavati nad vladavinom prava i demokratskim kriterijumima?

„Stabilokratija“ znači da EU ignoriše antidemokratske prakse kako bi zaštitila unutrašnje interese država članica ili same Unije.

Ovo se trenutno odnosi i na sigurnosne interese i geopolitiku, uključujući hitnu potrebu za dostizanjem ciljeva zelene tranzicije kako bi se sustigli drugi geopolitički igrači u vađenju i preradi kritičnih sirovina bitnih za industriju.

Postojanje potvrđenih ili potencijalnih nalazišta kritičnih sirovina na Balkanu dovodi u pitanje posvećenost Evropske unije procesu evropeizacije u cilju prevazilaženja jaza kada je u pitanju deficit demokratije i vladavine prava. Ovo ide u prilog promovisanju vađenja i prerade kritičnih sirovina, koje su postale prioritet za EU.

Često u pitanju nije slučajna, već namerna posledica.

Prikupili smo brojne dokaze koji ukazuju na to da EU ignoriše neke vrlo problematične aspekte trenutnog zakonodavstva o rudarstvu i ne posvećuje dovoljno pažnje konkretnim pitanjima, poput vlasništva, osnivanja regulatornih tela i zaštite životne sredine. Sva ova pitanja deo su pravne tekovine Evropske unije i uzimaju se u obzir u procesu proširenja.

Imajući u vidu sve ove faktore, očigledno je da EU zanemaruje neke od svojih osnovnih principa.

Da li bi zavisnost Unije od sirovina sa Balkana mogla da potkopa kriterijume za proširenje po pitanju vladavine prava, demokratije i ekoloških standarda?

Zelena tranzicija Evropske unije odvija se u krhkim i fragmentiranim kontekstima, bar kada je reč o Srbiji i Bosni i Hercegovini, gde nije moguće efikasno osigurati zaštitu životne sredine niti vladavinu prava i demokratsku odgovornost.

Rudarski sektor pokazuje da se vladini kapaciteti u ovoj oblasti ne jačaju, jer postoje ozbiljni demokratski nedostaci, isti oni koji se procenjuju u okviru procesa pristupanja Uniji.

EU čini previše ustupaka i popušta po pitanju zahteva vezanih upravo za one oblasti u kojima je kredibilitet u velikoj meri potkopan poslednjih godina.

Ovo dodatno pojašnjava razloge zbog kojih su lokalni političari toliko zainteresovani za pojedine rudarske projekte, iako bi ekonomska korist za lokalne zajednice bila ograničena, dok bi najveći neto profit pripao kompanijama koje su direktno uključene u rudarske projekte.

Ne radi se o ekonomiji, već o nekoj vrsti kompromisa koji autokrate koriste ako bi ojačale svoj stabilokratski pristup i u najvećoj mogućoj meri sprečile kritičke glasove protiv takvog vladanja.

Kako tumačite pojavu i otpor ekoloških pokreta koji se bore protiv projekata poput rudnika litijuma Jadar?

Mislim da bi bilo pogrešno označiti ove proteste kao anti-rudarske, jer niko u Srbiji nije protiv rudarenja kao takvog. Suština ovih ekoloških protesta je nedostatak zaštite životne sredine i zanemarivanje zdravlja građana u dolini Jadara, ali i šire.

Jedan od primera je Bor, gde kineska kompanija Zijin suštinski upravlja područjem unutar Srbije, potpuno ignorišući sve nacionalne, međunarodne i evropske propise.

U ovakvim situacijama se javlja bojazan po pitanju mogućih posledica nedostatka političke odgovornosti i vladavine prava mogao ne samo kada je reč o zagađenju tla, već i o zdravlju ljudi koji žive u tim krajevima

Ekološki protesti imaju mnogo širi obim i nisu posebno usmereni protiv Evropske unije niti protiv rudarske delatnosti. Jednostavno, predstavljaju vapaj za demokratskom odgovornošću, vladavinom prava i uspostavljanjem demokratskih i nadzornih institucija.

Imajući ovo u vidu, ne čudi da su studentski protesti, protesti za zaštitu životne sredine i sve demokratske manifestacije u Srbiji u proteklih petnaest godina težili istom cilju, bez obzira na motiv koji ih je pokrenuo.

Veoma je frustrirajuće, pa čak i žalosno, što Brisel daje prednost sopstvenim unutrašnjim interesima, dopuštajući da se ovi protesti lako zamene za proteste protiv Evropske unije.

Čak su i najvatrenije pristalice Evropske unije duboko razočarane reakcijom Evrope, a to je jedna od najozbiljnijih posledica čitave ove priče. Unija potpuno gubi kredibilitet na Zapadnom Balkanu.

Da li smatrate da postoji način da EU kredibilno promoviše zelenu tranziciju, uz istovremeno podržavanje rudarskih projekata u regionu?

Mislim da postoji. Prioriteti EU po pitanju obezbeđivanja lanca snabdevanja kritičnim sirovinama trebalo bi da budu usko povezani sa politikom proširenja, uz postavljanje uslova vezanih za reforme u oblasti vladavine prava.

Ako se pak nastavi raditi kao do sada, moglo bi doći do potkopavanja evropskih demokratskih standarda u regionu, čime bi se omogućio nastavak autoritarne politike rudarenja.

EU bi trebalo da poveže politiku proširenja sa normama o kritičnim sirovinama u pogledu poštovanja vladavine prava.

Drugim rečima, zahtevi koji su već definisani u pregovorima o pristupanju trebalo bi da budu uključeni u evropsko zakonodavstvo o pouzdanom, održivom i diversifikovanom snabdevanju kritičnim sirovinama.

Na ovaj način, Unija, a posebno nemačka automobilska industrija, dobila bi preko potrebne sirovine, dok bi se Srbija i čitav region našli u stabilnijem i sigurnijem demokratskom okruženju, čime bi se smanjila i bojazan od mogućeg ruskog upliva.