U rano popodne toplog oktobarskog ponedeljka, ulice Novog Sada pune su pešaka, biciklista i automobila. Prostrani Bulevar oslobođenja, koji vodi od Železničke stanice do Mosta slobode na Dunavu, vrvi od studenata, đaka, roditelja, baka i deka sa malom decom, penzionera i uličnih prodavača cveća, povrća i vunenih čarapa.

U gradu koji je pre skoro dve godine pretrpeo stravičnu nesreću, kada je pod obrušenom nadstrešnicom na glavnoj Železničkoj stanici stradalo četrnaest ljudi (petnaesta i šesnaesta žrtva su podlegle povredama kasnije), susrećem se sa Anjom i Aleksandrom, studentkinjama završne godine Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Čekaju me u prostranoj bašti jednog kafića iz koje se pruža pogled ka gradu.

Dok pijemo kafu, pričamo o prevremenim parlamentarnim izborima zakazanim za nedelju, 25. oktobar, njihovim očekivanjima, strahovima i nadama, ali i o tome koliko se njihov rodni grad promenio od 1. novembra 2024. godine.

,,Trudim se da budem optimistična. Konačno smo aktivirali neku kritičnu masu i nikad nismo imali ovakav talas energije i želje za promenom. To je optimistična strana mene koja govori da ćemo pobediti, ovo je šansa”, kaže dvadesetdvogodišnja Anja Krajnov.

,,A ima i druga strana mene koja govori: da, ali ovo je poslednja šansa i ako je sada ne iskoristimo, postaćemo Belorusija ili Rusija. Ta strana računa i na izborne malverzacije, krađu, bugarske vozove, batinaše i ostale plaćene glasove i ljude prijavljene na tuđim adresama”, objašnjava Anja.

Aleksandra, koja je zamolila da ne navodimo njeno prezime, kaže da je pre otprilike godinu dana – u vreme konstantnih protesta, blokada i studentskih šetnji širom Srbije – bila ubeđena da će doći do smene vlasti. Iako se nada pobedi Studentske liste, ističe da je umorna i da ponekad nije sigurna da će studenti na kraju pobediti.

,,Na svakodnevnom nivou vidim da mreže vlasti funkcionišu u punom jeku: u gradu, u pokrajini, na fakultetu. To nije stopirano, to je sada još jače. Ima mnogo zastrašenih”, kaže studentkinja.

Aleksandra objašnjava da je posebno teško podnela miting Srpske napredne stranke (SNS) održan u Novom Sadu u petak 16. oktobra. U pitanju je bio prvi veliki skup SNS-a u glavnom gradu Vojvodine od pada nadstrešnice.

,,Rasplakala sam se dok sam gledala put od fakulteta do kuće. Sve što sam videla mi je nateralo suze na oči, zato što sam videla ko su ti ljudi [koji organizovanim prevozom dolaze na skupove podrške SNS-u], i ja ih ne krivim, jer znam da tri, četiri, pet ili šest hiljada dinara nekome toliko znači da mora da bude tu”, kaže Aleksandra.

Terasa kafića na kojoj pijemo kafu je osunčana i puna ljudi. Nema tenzije, atmosfera je prijatna. Ali na moje pitanje da li se i kako grad promenio u poslednje dve godine, Aleksandra glasno uzdiše i kaže: ,,Drastično”.

,,Da počnemo od međuljudskih odnosa. Sada je sve podeljeno. Kada se zadesi više drugarica na kafi od kojih je jednoj tata uključen u rad vladajuće stranke, tu se već prave veliki rezovi”, objašnjava Aleksandra.

,,Ili, recimo, ako ja idem na proteste, a ti ne ideš, onda više ne planiramo letovanja i zimovanja zajedno”.

Anja se ubacuje, objašnjavajući da je Novi Sad od 1. novembra 2024. godine obeležen ogromnom kolektivnom traumom te da ni danas, dve godine kasnije, nije dostignuta pravda ,,ni za žrtve ni za ceo grad”.

,,Mislim da je ta tragedija uticala na svakoga od nas na jednom individualnom nivou. I svako od nas ovde zna tačno šta je radio tog 1. novembra 2024. u 11.52”, dodaje.

Dok je Aleksandru miting SNS-a rastužio, Anja kaže da je osećala gorući bes.

,,Pomislila sam: šta mi radite sa gradom? Nisam mogla da verujem da se takav skup dešava na Trgu slobode, da se pevaju takve pesme, da se on [Aleksandar Vučić] tako izražava”, kaže Anja.

,,Način na koji pristalice SNS-a manifestuju divljenje prema glavnom akteru vladajuće stranke je za mene nasilan, i bukvalno sam se osećala kao da je grad silovan. Ti ljudi koji ga podržavaju i mi nismo iz iste realnosti”, zaključuje studentkinja.

Izlazimo iz kafića i Anja me vodi Bulevarom oslobođenja do Železničke stanice.

Bila sam nekoliko puta u Novom Sadu nakon 1. novembra 2024, ali nijednom nisam prišla stanici toliko blizu. Život oko stanice, kao i uvek, ide dalje. Autobusi gradskog i međugradskog prevoza se i dalje okreću pred onim što je nekada bio ulaz u stanicu, ljudi i dalje čekaju da ih autobusi odvezu kući. Sa jedne strane stanice je SNS-ov bilbord, sa druge onaj Studentske liste. Između je verovatno najtužnija zgrada u Srbiji, čiji je ulaz razrušen, a ispred njega postavljena ograda. Ispred ograde nalazi se šesnaest crvenih srca, na svakom je ime jedne od žrtava, uz sveće, cveće i plišane igračke.

Svega nekoliko metara od limene ograde nalazi se kiosk. Tu radi Siniša Tadić, simpatični stariji čovek koji će uskoro u penziju. Zato mu, kaže, nije problem da za tekst govori otkrivajući svoje puno ime i orezime.

Pitam ga da li je bio u kiosku 1. novembra 2024.

,,Bio sam ovde do 11, a nadstrešnica je pala u 11:52. Koleginica je tada radila”, odgovara Siniša.

,,Kolega koji je tu prodavao kokice, onde, ona tezga”, kaže i pokazuje na obližnji kiosk koji je zatvoren. ,,Tu su pored bile neke klupe, pet ili šest klupa. Kolega kaže da se čuo žamor, da su u jednom sekundu ljudi pričali, a već u drugom se nije čulo ništa. To je bilo manje od delića sekunde”, kaže Siniša. Pogled mu sve vreme kruži po zgradi Železničke stanice i praznom prostoru ispred, gde jse dogodila tragedija.

Pitam ga kako se oseća kada svakog dana radi na ovom mestu i posmatra stanicu.

,,Ja sam navikao, ali vidite na šta to sada liči. Korov, isključena struja i voda. ,,Studenti, koji su najjača opcija, kupaju se u bazenu sa krokodilima”, zaključuje Siniša.

Pozdravljam ga i vraćam se nazad istim putem duž Bulevara oslobođenja. Sa obe strane su ulični prodavci, mahom stariji ljudi. Među njima je Anđa Marić, starija žena koja prodaje vunene čarape na improvizovanoj tezgici, zajedno sa još nekoliko prodavačica.

,,Dobar dan. Šta mislite o izborima? Kako će biti posle 25. oktobra?”, pitam je.

,,Dobro, naš Vučić dobro radi, sve nam napreduje i sve nam ide dobro”, kaže uvereno, uz osmeh.

,,Znači, vi ćete glasati za Vučića?”, pitam.

,,Ne znam za koga ću, samo znam da je do sada bilo dobro sve”, odgovara Anđa.

“A šta mislite o nadstrešnici? Da li ste bili ovde tog dana kada je pala?”. Obe gledamo u stanicu, udaljenu dvadesetak metara od mesta na kojem razgovaramo.

,,Ma, to je diverzija”, ubacuje se druga starija prodavačica.

,,Šta mislite da se desilo?”, insistiram.

,,Desilo se što nije trebalo da se desi”, odgovara prodavačica.

,,Neko je namerno strušio?”

,,Naravno, naravno, to je namešteno”, odgovaraju obe skoro uglas. U Studentsku listu ne veruju jer, kako kažu, to nisu studenti, već samo ,,stari ljudi”.

Na kraju ih pitam da li su bile na mitingu SNS-a prošlog petka.

Anđa razočarano kaže da nije znala za miting. Da je znala, otišla bi.