Balkan je uvek išao protiv struje: dok je devedestih godina prošlog veka Evropa slavila mir, demokratiju i ponovno ujedinjenje kontinenta nakon decenija Hladnog rata, region je tonuo u ponor ratova u kojima se raspala Jugoslavija. Danas, dok je demokratija u Evropi na udaru čitavog mnoštva kritičara najrazličitijih političkih ubeđenja, Srbija slavi epifaniju političkog predstavljanja, nakon dve godine protesta i dugog puta ka deliberativnoj demokratiji.

U Srbiji, nakon nekoliko ciklusa protesta koji su obeležili trideset godina od raspada Jugoslavije, generacija – stasala daleko od vojne mobilizacije u kontekstu relativnog ekonomskog rasta – zahtevala je više od privida demokratije, bila je ogorčena korupcijom i uporno se borila za vladavinu prava kako bi donela pravdu tamo gde je pohlepa trule elite dovela do smrti šesnaest osoba u Novom Sadu.

Tokom dve godine, studenti srpskih univerziteta organizovali su izvanrednu kampanju političkog učešća, koja je u nedelju, 25. oktobra, rezultirala izbornom pobedom Studentske liste.

Bitno je, međutim, naglasiti da ovu listu ne čine mladi ljudi koji studiraju na univerzitetima u Srbiji. Umeesto toga, studenti, okupljeni u plenumima, kroz složen proces su izabrali predstavnike civilnog društva, stručnjake, profesore i javne ličnosti, koji su u protekle dve godine nedvosmisleno stali uz studente. Umjesto da predlože najambicioznije članove svog pokreta, studenti su odlučili da ih predstavljaju dobro pripremljene i hrabre ličnosti.

Tokom protekle dve godine, srpski studenti su posegnuli za političkim repertoarom socijalističke Jugoslavije, posebno za predstavničkim instrumentom radničkih saveta, formirajući plenume kako bi politički delovali odozdo.

Slični plenarni eksperimenti, prethodno preduzeti u regionu, nisu se odlikovali političkom vizijom poput one spskih studenata. U proteklih trideset godina u postjugoslovenskom prostoru bilo je raznih protesta, ali malo njih je težilo obnovi predstavničke demokratije.

Na primer, u Bosni i Hercegovini smo 2014. godine svedočili izvanrednom političkom eksperimentu sa plenumima. Narodne skupštine, iznikle iz talasa protesta koji su buknuli u Tuzli da bi se potom proširili na Sarajevo, Mostar i Zenicu, dale su glas društvenom nezadovoljstvu ne obazirući se na ideju etničke pripadnosti koja je dominirala politikom u BiH. Međutim, bosanski plenumi, iako su iznosili konkretne političke zahteve, nikada nisu težili direktnom ulasku u izbornu utrku. Stoga je, nažalost, nakon što je participativni proces izgubio na snazi, zemlja ostala talac nacionalističkih snaga.

Poslednjih godina, populisti dominiraju evropskom političkom scenom sa svojom snažnom antielitističkom vizijom. Studentski pokret u Srbiji je takođe obeležen antisistemskom dimenzijom, o čemu svedoči odluka o kandidatima koji nisu profesionalni političari. Međutim, među zaostavštinom realnog socijalizma, studentski pokret je prepoznao i još uvek raširenu ideju stručnog znanja, te je dao prostor pojedincima i profesijama koje je otelotvoruju: otuda i odluka da se formira izborna lista sastavljena od ličnosti bez političkog iskustva, ali sa dokazanim intelektualnim i moralnim kapitalom.

Postoje mnogi drugi primeri koji pokazuju kako su srpski studenti kreativno eksperimentisali sa politikom. Među najzanimljivijim odlukama je odbijanje studenata da se identifikuju sa konkretnim vođama, pre svega kako bi se zaštitili od napada kojima su mogli biti izloženi, uspevajući tako izgraditi ogroman narodni pokret bez prepoznatljivih lica. U vremenu grotesknog političkog protagonizma, srpski studenti su pokazali moć kolektivnog napora.

Još jedan radikalan izbor bilo je sistematsko filtriranje odnosa sa medijima, prema kojima je pokret od početka bio nepoverljiv. Neka vrsta kancelarije za odnose sa javnošću bila je zadužena za komunikaciju sa novinarima u cilju usmeravanja naracije koja se razvijala oko studentskih protesta. Cena ovog izbora možda je bila manja zastupljenost u međunarodnim medijima u protekle dve godine, ali s druge strane, pokret je u velikoj meri uspeo da izbegne manipulacije od strane zlonamernih aktera.

Srpski studenti su dve godine putovali po celoj zemlji, pešice i biciklima, kako bi podigli svest o svom cilju među stanovništvom. Nisu se ograničili na virtuelni svet društvenih medija, pa čak ni na glavni grad. Nisu razgovarali samo sa svojim vršnjacima. Trudili su se da uključe male gradove, ruralna područja i manjinske zajednice. Studentska lista se predstavila biračima sa obećanjem da će promeniti Srbiju obnavljanjem vladavine prava u zemlji, borbom protiv korupcije i privođenjem pravdi odgovornih za novosadsku tragediju.

Ovaj napor da se ujedine mnoge duše Srbije i da se zemlja oslobodi od opresivnog i korumpiranog sistema moći mogao bi se pokazati kao ograničenje nakon izborne pobede. Kada dođe trenutak za vladu, sve će biti prilično složeno, jer bi mogli nastati potencijalno nepremostivi razdori između ekonomskih liberala i pristalica jačih državnih socijalnih politika, između ubeđenih nacionalista i onih koji su spremni suočiti se sa prošlošću, itd. A mnogi će se kladiti da ovaj politički eksperiment neće uspeti.

Međutim, dosad postignuti rezultati zaista su izvanredni i neočekivani: pre nego što požurimo da istaknemo ograničenja političkog procesa izgrađenog na dvogodišnjoj borbi u kontekstu rastuće političke represije, trebalo bi da se uverimo da smo shvatili potencijal koji studentski pokret u Srbiji ima za sve nas.

Ono što bismo pre svega mogli naučiti iz iskustva Srbije jeste kako izgraditi neki oblik međugeneracijske solidarnosti koja očigledno nedostaje. Ali iznad svega, iz ovog iskustva trebalo bi da crpimo inspiraciju za inovativno ukrštanje demokratskog učešća, deliberativnih procesa i predstavljanja kako bismo osigurali zaustavljanje autoritarnog trenda koji jača i u Italiji.