Postoje retki trenuci kada se jedno društvo iznenada prepozna u onima od kojih je do nedavno očekivalo najmanje. U mladima, koje je dugo smatralo nezainteresovanim, apatičnim, apolitičnim, zagledanim samo u sebe i svoje potrebe. A, onda se desi potres, skoro kao neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i ruši sve pred sobom (što je i naziv srpske muzičke grupe) i promeni živote ne samo mladih ljudi, već stotina hiljada građana koji u njima prepoznaju lučonoše slobode.

Poslednje dve godine u Srbiji obeležene su protestima studenata, učenika i građana, blokadama fakulteta i škola, velikim okupljanjima i mobilizacijom kakva nije zabežena u zemlji od povratka višestranačja. Posle tragedije na novosadskoj železničkoj stanici 1. novembra 2024. godine, pitanja pravde i odgovornosti postala su mnogo više od zahteva jedne generacije. Postala su pitanje svakodnevnog opstanka, poverenja u institucije i života bez straha. Postala su pitanje ostvarivanja prava na život dostojan čoveka.

U iščekivanju izbora, zakazanih za 25. oktobar, razgovaramo sa studentima Aleksandrom Marinkovićem, Emilijom Gospavić i Bogdanom Jevtićem i advokatom Ivanom Todorovićem.

U njihovim glasovima nema velikih obećanja, patetike i straha, već nečeg dragocenijeg: nepokolebljive privrženosti životu koji mora biti bolji. U načinu na koji govore o svojim iskustvima, u svedočanstvima o napadima koje su doživeli, u rukama koje su im pružene, u strahovima koje su zajedno prebrodili nazire se obris jedne drugačije, bolje Srbije.

Možda se upravo u tome krije najdublji smisao studentske borbe i studentskog pokreta: u saznanju da zemlja nije samo ono što nam je dato, već i ono što jedni drugima pružamo i što zajedno tek treba da postanemo.

Glad za pravdom

Aleksandar Marinković ima 21 godinu i studira na Računarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Priključio se studentskom pokretu zato što je dugo slušao da u Srbiji mnogo toga ne funkcioniše i da institucije ne rade svoj posao. Ne pamti, kako kaže, neka mnogo bolja vremena, ali je rano shvatio da okolnosti u kojima je rođen ne moraju zauvek da određuju svet u kojem će da živi.

„Glad za pravdom se nikada nije ugasila, jer bi to značilo da sam se predao, a to je poslednja stvar koju ću uraditi. Ako se predam, nisam više čovek“, kaže Aleksandar čvrstim glasom.

Za njega sloboda nije nedostižna ideja, filozofska misao koja se ne može ostvariti. „Sloboda je da mogu javno da kažem šta mislim, da se izrazim bez straha, da mogu da se informišem putem slobodnih medija i da mi, građani ove zemlje, možemo da utičemo na odluke koje se donose u naše ime“.

Slobodoljubivost i težnja ka pravednom društvu, po Aleksandrovim rečima, duboko su utkani u istoriju njegove porodice. „Ako su se moji preci borili za slobodu ovog naroda, odakle meni pravo da se danas odreknem slobode?”, pita se Aleksandar.

Govori kao da ima mnogo više godina i iskustva. Po njegovim rečima, sazreo je kroz studentski pokret. „Naučili smo da čuvamo jedni druge, da se povezujemo i razgovaramo otvoreno o svemu“. Studenti su vremenom rasli, podelili uloge i zaduženja, stekli iskustvo i očuvali ideju da se različitosti prevazilaze razgovorom i dogovorom.

„U našim srcima nema mesta za mržnju i osvetu. Oni koji su odgovorni za sva nepočinstva koja smo kao društvo doživeli u poslednjih deset godina moraju da odgovaraju. Ako ništa drugo, onda da se to više nikada ne bi ponovilo“. Njegova generacija ne priziva osvetu, već zahteva odgovornost.

Kada govori o studentskom pokretu, Aleksandra zbunjuje što ga ljudi sa čuđenjem pitaju odakle studentima snaga i volja da se skoro dve godine neprekidno bore za ostvarivanje svojih ciljeva. „Nas vode jednostavne stvari: vera i ljubav, uz malo pameti“, dodaje Aleksandar, osmehujući se gotovo dečje naivno.

U grlu ima knedlu kada govori o nepravdi, uvredama i etiketama koje su mu pripisivane. „Boli kada vam neko kaže da ste izdajnik ili ustaša, naročito kada vam to kaže neko ko vas poznaje“. Ipak, pomenuta glad za pravdom i uverenje da radi pravu stvar Aleksandra i danas drže čvrsto vezanog za studentski pokret.

„Želim da ostanem u Srbiji. Budućnost zamišljam ne kao beg od onoga što ne valja, već kao mogućnost da ono što je dobro sačuvamo i unapredimo, a ono što nije da popravimo“.

Nepravda duga četrnaest godina

Bogdan Jevtić studira na Pravnim fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ima 23 godine. Protestima se priključio čim su počeli na njegovom fakultetu, a tokom blokade fakulteta postelju u svom porodičnom domu zamenio je dušekom na podu slušaonice.

Bogdan organski oseća da je svuda oko njega nepravda. „Nepravdu ne podnosim još otkad sam bio dete. Živo se sećam koliko sam plakao svaki put kada sam bio nepravedno optužen“.

Na pitanje šta je sve nepravedno u društvu, bez zadrške odgovara da čak i izbor fakulteta koji studira doživljava kao svojevrsnu nepravdu. „Želeo sam da studiram istoriju, to je moja prva ljubav. Ali, ovde nema ni života ni posla sa tim fakultetom. Prosvetni radnici su degradirani, na rubu egzistencije. Roditelji, želeći najbolje za mene, nisu smatrali istoriju izborom koji bi mi omogućio kakav-takav pristojan život. I tako sam završio na Pravnom, koji sam zavoleo, ali ostaje žal što mlad čovek u ovoj državi mora da donosi odluke ne na osnovu svojih želja i interesovanja, već razmišljajući o egzistenciji“.

Za Bogdana nepravda nije samo pravna ili politička kategorija. Ona postoji u svakom segmentu društva u kojem živi, i kada čovek ne može slobodno da kaže šta misli, kada se plaši da će izgubiti posao ako ne podržava stranku na vlasti, kada je izložen pretnjama zbog drugosti ili kada ne može da obezbedi osnovne potrebe za svoju porodicu. „Nepravda je sve ono što slobodnog čoveka onemogućava da živi normalnim životom“.

O danima nakon izbora, na kojima će, uveren je Bogdan, studenti pobediti, govori slikovito. „Srbija je kao pacijent koji je četrnaes godina bio u komi. Dana 26. oktobra taj se pacijent budi i sve mora iznova. Oporavak neće biti ni brz, ni lak, ali mi imamo i znanja i strpljenja. To smo pokazali. Predstoji nam obnova institucija, pravosuđa i školstva i uspostvljanje poštovanja prema pravilima i zakonima koja moraju da važe jednako za sve“.

U takvoj budućnosti, Bogdan vidi mesta za sve. Važno mu je vraćanje vere u Crkvu kojoj pripada i poštovanje svih različitosti. „U takvoj Srbiji, ima mesta i biće dobro i mom drugu iz Novog Pazara i drugarici iz Subotice, koji ne pripadaju istoj veri kao ja, ali zahtevaju isto: da živimo u državi u kojoj se poštuju zakoni i postoji stabilan sistem“. Zajedništvo, smatra Bogdan, nije da svi budemo isti, već da prepoznamo i negujemo ono što nam je zajedničko.

Strah je osetio nekoliko puta. Sada o tome govori u prošlom vremenu i bez nervoze. „Tokom prvih okupljanja i velikih protesta, svakakve su glasine dopirale do nas, i da će biti policijske intervencije i da će nas napadati kriminalci i da nam je bezbenost ugrožena“. Pred jedan od takvih protesta na desnoj ruci je ispisao broj advokata, a na drugoj stih iz “Poslanice Filipljanima” apostola Pavla. Danas straha više nema. Ne zato što su rizici nestali, već zato što je iskustvo zajedničke borbe promenilo način na koji ih doživljava. „Znamo mi dobro šta nas čeka 25. oktobra i na šta je sve ova vlast spremna. Ali, vremena su se promenila, a mi smo spremni za sve što bi mogli da pokušaju. Narod je probuđen i uz studente“.

Bogdan ne želi da ode iz Srbije. „Studentski protest će se u jednom trenutku završiti. Posle ovih, čekaju nas i predsednički izbori. Ni to nećemo prepustiti slučaju. Nakon toga, želim da studiram i radim sve ono što je uobičajeno za mladog čoveka. Ostaću aktivan i važno mi je u kakvom društvu ću živeti“.

Škola kao prostor slobode

Emilija Gospavić imala je svega ksamnaest godina kada je, zajedno sa nekoliko vršnjaka, organizovala blokadu gimnazije koju je pohađala u beogradskoj opštini Lazarevac.

„U početku nas je bilo malo. Sećam se da sam svakodnevno gledala i pratila šta rade studenti. Kada su počele blokade fakulteta, a onda i srednjih škola, pomislila sam da ne mogu da ostanem nemi posmatrač. Pozvala sam jednog druga, pa onda drugaricu, i tako sve dok nismo imali po nekoliko kolega iz svakog odeljenja četvrtog razreda koji su bili spremni da zajedno organizujemo protest u našoj školi“.

Emilija svedoči da su ti mladi ljudi, tek punoletni, u praksi sprovodili demokratiju na način na koji bi im većina građana Srbije morala zavideti. „Pratili smo šta rade studenti, čuli smo da postoje plenumi, radne grupe i druge aktivnosti, pa smo i mi to organizovali u školi, uz podršku studenata iz Lazarevca koji su bili u blokadama na svojim fakultetima, ali su nam svesrdno pomagali“. Najteže joj je bilo, kaže, kada je trebalo da uđu u zbornicu i saopšte profesorima i direktorki da organizuju protest. „Veliku smo tremu imali, ali nismo odustali. Kada smo videli da nas većina profesora podržava, bilo nam je mnogo lakše, bez obzira što smo trpeli velike pritiske, pa čak i uvrede od direktorke i pojedinih profesora“.

Osetili su strah kada su blokirali školu i u nju se preselili na više od mesec dana. „Manje me je bilo strah za sebe. Bila sam svesna odgovornosti koju imamo, zato smo strogo vodili računa da ne damo nikakvog povoda da nas kritikuju. O školi smo se starali kao o svom domu, a jedni druge smo štitili i bodrili“. Veliku podršku imali su od roditelja i građana Lazarevca koji su noćima dežurali ispred škole da bi osigurali bezbednost svoje dece.

„Bilo je lepo, mada nije bilo lako. Mnogo sam naučila i mnogo sazrela. Ta zaključana, blokirana škola je bila naš prostor slobode. Tu smo mogli da razmenimo mišljenja, diskutujemo i da zajedno odlučujemo šta ćemo dalje raditi“.

Emilija se ne osvrće često na prošlost, čvrsto uverena da ima još mnogo posla pred njima. I dalje ima snage i energije da se bori za društvo u kojem želi da živi. „Kao i kod svakoga, bilo je trenutaka kada sam morala da napravim malu pauzu, naročito kada sam upisala fakultet, otišla od kuće i suočavala se sa novim stvarima, ali nisam nikada prestala da budem aktivna. U jednom trenutku je to bilo manjeg intenziteta, a sada sam ponovo na maksimumu, jer su izbori za manje od dve nedelje“.

Najveća bol ove mlade devojke bila je saznanje da je roditelji, za njeno dobro, nagovaraju da ode iz zemlje. „Zamislite u kakvoj državi živimo kada roditelji insistiraju da im dete ode, jer ovde nema budućnosti, bez obzira što im se srca cepaju od tuge“. Njena najveća radost nisu ni prijatelji, ni knjige, ni putovanja, ni bilo šta što bi bio očekivani odgovor jedne devetnaestogodišnjakinje. Njena najveća sreća danas je, kako kaže, kada ode u kampanju od vrata do vrata. „Naročito me srećnom čini kada vidim da stariji ljudi, posebno u selima, koji su izloženi režimskoj propagandi, menjaju mišljenje u razgovoru sa nama. E, tada mi je puno srce“.

Emilija potvrđuje Aleksandrove i Bogdanove reči. „Moja generacija nikada nije bila apatična, nezainteresovana ili apolitična. To što su nas takvima doživljavali nije naš problem. Taj utisak je stvoren možda i zbog toga što tradicionalne političke partije nisu uspevale da dopru do nas, a uvreženi načini političkog delovanja i aktivizma nisu nam bili bliski. Ali, mi smo duboko osećali muku i nepravdu u ovom društvu“.

Emilija, Bogdan i Aleksandar pad nadstrešnice u Novom Sadu doživeli su kao veliku tugu. Poučeni iskustvom nakon velikih tragedija kroz koje je prošlo srpsko društvo u poslednjih deset godina – omenućemo samo ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u Duboni i Malom Orašju – nisu očekivali protest ovih razmera. Sve troje mislili su da će biti protesta koji će se, nakon nekoliko nedelja, ugasiti.

„Vraćao sam se kući sa fakulteta i bio sam u vozu kada sam na ekranu telefona video vest o padu nadstrešnice. Mislio sam da je montaža, nisam mogao odmah da poverujem. Onda sam osetio bol, a nešto kasnije i bes zbog gubitka šesnaest života, koje su ubili korupcija i ovaj sistem“, svedoči Bogdan. Aleksandar i Emilija dele ovaj osećaj tuge, pa besa, a onda i odlučnosti da ne dozvole da se imena šesnaest ljudi zaborave posle nekoliko meseci.

Sloboda koja se ne može ugasiti

Ivan Todorović je advokat koji nesebično pomaže studentima i građanima žrtvama režima. Studentski pokret podržava od prvog dana, a kada je potrebna, na poziv studenata, uključuje se u sve aktivnosti u kojima bi njegova stručnost mogla biti korisna.

Dok se u Srbiji i o Srbiji sve češće govori kao o podeljenom društvu, Ivan studentski pokret sagledava iz šire perspektive. Studentska pobuna i nada u pobedu na izborima, kaže Ivan, otvaraju mogućnost uspostavljanja novog društvenog dogovora koji je Srbiji neophodan, a koji se temelji na poštovanju prava i funkcionisanju institucija.

“Pravila moraju da važe za sve i niko ne može biti iznad zakona“, zaključuje Ivan. Podseća da je za funkcionisanje zajednice potrebno nešto što često uzimamo olako: saglasnost da ćemo poštovati dogovorena pravila, koja moraju da poštuju pre svega oni koje građani koji u naše ime upravljaju državom. Bez te saglasnosti institucije gube smisao, a građani veru da mogu da utiču na svoju budućnost.

„Nije vreme za velika ideološka pitanja. Nema ništa važnije od uspostavljanja pravne države i odgovornosti. Podsećam da se Srbija, nakon 2012. godine, vratila u pretpolitičko stanje i zato je neophodan novi društveni ugovor, makoliko to čudno možda zvučalo nekome ko ne živi ovde. Mi više nemamo ni institucije ni sistem“.

Kada razmišlja o razlozima zbog kojih su studenti uspeli da motivišu građane, ističe energiju i dobru organizovanost, uz insistiranje na nečemu što teoretičarima izmiče – na emociji. „Ljudi im veruju jer prepoznaju iskrenost njihovog angažmana i jer su uspeli da probude osećanje da je promena moguća“.

„Studenti su lučonoše slobode, oni nose vatru i nose ideju“, kaže Todorović. Ne veruje da su studenti iznikli iz društva koje je izgubilo nadu. „To je možda samo jedan ugao gledanja. Nada nije nestala. Stasala je generacija kojoj je bila dovoljna iskra da pokaže za šta je kadra“.

O studentskom pokretu slikovito govori. „Zapalila se vatra i nastao je nekontrolisani požar slobode“.

Ivan upozorava da se promena ne završava smenom vlasti. „Neophodno je obnoviti institucije, najpre tužilaštvo, sudove i policiju, osigurati da pred zakonom odgovaraju svi koji su počinili nepočinstva“.

Studentski pokret vraća nadu u ideju, zaključuje Ivan i dodaje da oporavak Srbije neće biti jednostavan. Prvi korak građani Srbije će napraviti na izborima 25. oktobra, na kojima, zaključuje Ivan, studenti pobeđuju.

Nakon razgovora sa Emilijom, Aleksandrom, Bogdanom i Ivanom ostaje utisak da se iza velikih reči o slobodi, pravdi i odgovornosti kriju sasvim obične ljudske želje. Da je moguće slobodno izražavati mišljenje, da je moguće živeti bez partijske knjižice, da je moguće misliti drugačije dok god se ne ugrožava slobodu drugoga, da je moguće živeti u uređenoj i demokratskoj Srbiji.

Put do takve države nije lak i brz, upozoravaju naši sagovornici. Iskusili su strah, umor i nezivesnost, ali odustajanje od gotovo dvogodišnje borbe za njih nikada nije bila prihvatljiva opcija. Pravda o kojoj jednoglasno govore nije samo kazna za ono što je bilo pogrešno. To je mogućnost da ono što dolazi bude dobro. A sloboda, kada se jednom prepozna kao zajednička vrednost, prestaje da bude stvar pojedinca i postaje obaveza prema drugima, naročito prema generacijama koje dolaze.