,,Memorandum o Kosovu i Metohiji u četiri tačke’’, koji je u maju 2026. godine objavio srpski studentski pokret, izazvao je brojne reakcije međunarodne javnosti.

Uz doslovno preuzimanje nacionalističkih stereotipa i gotovo epski ton, ovaj dokument ponavlja da je regija ,,neotuđivi i sastavni deo Republike Srbije’’ i čitavu problematiku posmatra kao ,,istorijski i moralni imperativ koji ne podlaže pregovorima o suštini”.

Tako je jedno od najosetljivijih pitanja vezanih za evropske integracije Srbije – i njene odnose sa Kosovom – ponovo postalo glavna tema razgovora u Briselu i drugim evropskim prestonicama. Dokument je izazvao oštre kritike zbog nedostatka promene kursa, koja se očekivala od nove snage poput one koju predstavljaju studenti.

Međutim, ono što se spolja doživljava kao radikalni stav, posmatrano iznutra deluje kao nešto što svako ko se nada da će poraziti režim Aleksandra Vučića – i dovesti do demokratizacije zemlje – ne može izbeći, barem za sada.

„Imam utisak da se izvan Srbije ne shvata dovoljno kontekst u kojem se ovi protesti odvijaju i šta je zapravo mejnstrim’’, objašnjava Nikola Burazer, programski direktor beogradskog Centra savremene politike, u intervjuu za OBCT, polazeći od analize izrađene za Savetodavnu grupu za javnu politiku Balkana u Evropi (BiEPAG).

Da li bi ova retorika mogla značajno da naruši kredibilitet studentskog pokreta na međunarodnom nivou?

Ovaj memorandum je nesumnjivo kontroverzan, kako u Srbiji tako i na međunarodnom nivou, ali nije toliko značajan da bi ozbiljno naštetio studentskom pokretu u zemlji.

U izvesnom smislu, Srbija, po određenim pitanjima, predstavlja paralelnu stvarnost u odnosu na ostatak Evrope.

Na srpske studente je od početka usmeravana velika pažnja kada se govorilo o nacionalizmu, kao da je pristup ovoj temi dokaz da je studentski pokret jednako nacionalistički kao i vlada i stoga ne predstavlja alternativu Vučiću.

Mislim da je ovo potpuno pogrešna perspektiva, jer je studentski pokret heterogen i ne čudi što s vremena na vreme svedočimo izlivima nacionalizma, kao što ne čude proevropske demonstracije.

U Srbiji su obe pozicije kontroverzne među biračima od kojih zavisi budućnost pokreta.

Studentski pokret, u izvesnom smislu, predstavlja ogledalo društva u celini. Oni koji se protive vlasti, i koji bi mogli glasati za studentsku listu, ideološki su heterogeni.

Politička borba ne može se u potpunosti zasnivati ​​isključivo na progresivnim i proevropskim stavovima. Studenti moraju usvojiti inkluzivan pristup kako bi privukli i nacionalističke glasače.

Moglo bi se čak reći da su nacionalistički glasači najvažniji. Naime, reč je o bivšim pristalicama vlasti i neodlučnim glasačima koji nikada ranije nisu glasali za proevropsku opciju, a čija bi eventualna spremnost da podrže studentsku listu mogla promeniti odnos snaga.

Zar ne postoji opasnost da ovakvo razmišljanje dovede do oportunističkog pristupa?

Nismo svi slepi pred razlikama, ali većina razume da se neke stvari moraju tolerisati zarad pobede i da je jedini način da se ta pobeda postigne da svi budu na istoj strani.

Zabrinutost bi bila opravdana ako bi razlike i određeni ekstremistički stavovi otišli predaleko, jer bi to moglo da nanese štetu celom opozicionom frontu, a da koristi vlastima.

Ovakav stav o Kosovu, koji bi neki u inostranstvu mogli smatrati ekstremističkim, zapravo je prilično raširen u Srbiji.

Kada neko tvrdi da Srbija nikada ne bi trebalo da prizna Kosovo i pribegava simbolizmu i epskim deklaracijama, taj stav je u potpunosti u skladu sa dominantnim mišljenjem. U pomenutom memorandumu se zaista koristi prilično kontroverzna retorika, ali glavna poenta – da je Kosovo deo Srbije – potpuno je uobičajena.

Kosovo je veoma simbolično pitanje u srpskoj politici, a veliki deo društva zabija glavu u pesak pred realnošću, ne pitajući se šta se zapravo dešava s procesom dijaloga i šta je realno ostvarivo za Srbiju.

Kosovo nije pitanje o kojem se može racionalno razgovarati. To je simbolično pitanje oko kojeg vlast gradi narative, dok svi ostali politički akteri neminovno gube glasove. Ne možete osvojiti glasove na pitanju Kosova. Nećete ništa postići obećavajući racionalniji pristup.

Međutim, ovaj memorandum bi mogao pojačati utisak u evropskim prestonicama da u Srbiji ne postoji kredibilna politička alternativa Vučiću…

Vučiću svakako koristi to što ga doživljavaju kao nekoga sa kim se može sarađivati, uključujući dijalog sa Prištinom. Međutim, postoji značajan jaz između onoga što vlast zapravo radi i onoga što tvrdi da radi.

Paradoksalno, ako bi neko javno izjavio da želi da radi ono što vlast zapravo radi, bio bi demonizovan i označen kao izdajnik od strane većeg dela javnosti i medija pod kontrolom režima.

Druge političke stranke su primorane da usvoje isti formalni stav ili da optuže Vučića da previše popušta u procesu dijaloga. Vučić zatim koristi ovu situaciju u razgovorima sa svojim partnerima u Briselu, tvrdeći da biva kritikovan upravo zbog onoga što radi, a da su alternative još gore.

Ovaj pristup doveo je do pomeranja čitavog političkog spektra udesno kada je reč o rešavanje pitanja Kosova.

Niko se ne usuđuje da zauzme racionalniji stav niti da pokaže veću spremnost na kompromis. Najbolje što opozicione stranke mogu uraditi jeste da pokušaju potpuno da promene temu, fokusirajući se na svakodnevni život, ekonomiju i druga pitanja.

Da li upravo to rade studenti?

Ono što se dešava sa pomenutim memorandumom spada u isti pristup.

Vučić će ovo sigurno iskoristiti pred svojim evropskim partnerima, tvrdeći da bi svaka politička promena u Beogradu zapravo dovela na vlast još tvrdokornije snage.

Ovo nije prvi put da koristi ovaj argument protiv studenata. Već smo to videli u narativima o odsustvu zastava EU tokom protesta u Srbiji, što je predstavljeno kao dokaz da je pokret antievropski.

Međutim, nisam sasvim siguran da ova vrsta propagande protiv studentskog pokreta i dalje može biti jednako efikasna kao ranije.

Istina je da je ovaj memorandum razočarao mnoge u inostranstvu i da bi mogao uticati na način na koji se tumače događaji u Srbiji: da li je u pitanju borba između autokrate i demokratske opozicije koju predvode studenti ili borba između starih i novih, podjednako nacionalističkih političkih struktura?

Ako studentski pokret ne bude uopšte mario za svoj međunarodni ugled, mogao bi umanjiti sopstvene izglede za pobedu i koristiti vladi.

Ali ako bi uradio upravo ono što međunarodni posmatrači očekuju i izgubio izbore, svi njegovi napori bi bili uzaludni.

Studentski pokret mora pronaći ravnotežu između svog međunarodnog ugleda kao prodemokratske, antiautoritarne i proevropske alternative i svoje interne strategije usmerene na pobedu na izborima.

Istovremeno, ne bi trebalo da gubimo iz vida taktičke procene koje objašnjavaju zašto studentski pokret nije zauzeo izričito proevropski stav.

O čemu je konkretno reč?

O razmišljanju o tome šta bi moglo da ugrozi izborne izglede celog studentskog pokreta i svih onih koji se protive režimu.

Većina građana Srbije koji podržavaju evropske integracije prihvatila je ovu realnost.

Pokret ne može biti otvoreno i nedvosmisleno proevropski jer bi to smanjilo njegove šanse da pobedi režim.

Ne očekujemo od studenata da svuda mašu zastavama EU niti da vode javnu kampanju za evropske integracije. Više nas zanima koje su njihove stvarne vrednosti.

Njihove akcije prošle godine u Briselu i Strazburu bile su korak u pravom smeru i racionalan način da se pokaže posvećenost evropskim vrednostima. Istovremeno, izbegaju otvoreno proevropski stav u Srbiji, jer ne bi doneo puno koristi studentskom pokretu. Štaviše, mogao bi mu ozbiljno naštetiti.

Ako bi studentski pokret na kraju došao na vlast, kako bi ovaj memorandum mogao uticati na dijalog između Prištine i Beograda?

Možemo samo nagađati, ne na osnovu onoga što sami studenti kažu, već na osnovu našeg razumevanja politike i onoga što će se verovatno dogoditi u praksi.

Još nije jasno kako bi se decentralizovan studentski pokret mogao transformisati u političkog aktera sposobnog da brzo donosi odluke.

Međutim, nacionalna politika u ovoj zemlji je u velikoj meri oblikovana stvarnošću i kontekstom u kojem se Srbija nalazi. Studentska lista, kao i svaka buduća koalicija koja bi je mogla obuhvatiti, ne može ignorisati ovu stvarnost. Mora donositi odluke unutar političkog konteksta u kojem su dostupne opcije ograničene.

Evropske integracije su suštinski interes Srbije i to će ostati u budućnosti. Sumnjam da bi bilo koja buduća vlada odbacila ovaj proces i zauzela stav protiv članstva u EU.

Isto važi i za Kosovo. Ne vidim mogućnost da bilo koja buduća vlada odustane od procesa dijaloga jer, uprkos svim kontroverzama i nepopularnosti, to ostaje jedini održiv put za Srbiju. Odbijanje dijaloga bi dodatno oslabilo poziciju Srba na Kosovu i Srbija bi teže mogla da brani svoje interese u toj regiji, kakvi god oni bili.

Demokratizacija zemlje ostaje najvažniji cilj, a doprinela bi i procesu pristupanja Srbije EU.

Jedan od glavnih razloga zašto mnogi ljudi i dalje podržavaju političke promene uprkos potencijalnim zabrinutostima leži u činjenici da bi demokratizacija zemlje otvorila prostor za istinsku javnu debatu o mnogim pitanjima koja su nam važna, uključujući evropske integracije i Kosovo.

Biće mnogo lakše kada budemo mogli da otvoreno razgovaramo o ovim pitanjima i zalažemo se za svoje ideje, umesto da pokušavamo da odbranimo svoje stavove u okruženju kojim dominiraju podređeni mediji i toksični nacionalistički narativi.

Promena vlasti je prvi i najvažniji korak. Sve ostalo dolazi kasnije.

Ovo je preduslov za svaki značajan napredak koji se nadamo da ćemo postići, kako u pogledu evropskih integracija tako i u pogledu regionalnog pomirenja. Svi veoma racionalno pristupamo ovom pitanju.

Čini se da pojedini međunarodni posmatrači očekuju od srpskih studenta da zauzmu stavove koje podržava samo pet posto građana Srbije i da onda nekako pobede na izborima. To je jednostavno nemoguće.