Beograd, Generalštab (slika F. Sicurella)

Beograd, Generalštab (slika F. Sicurella)

Posle petnaest godina od NATO intervencije, srpsko društvo suočava se sa nedavnom prošlošću, koja ostaje obeležena divergentnim tumačenjima. Šta nam, u tom smislu, pripovedaju bombardovane zgrade u Beogradu?

27.05.2014. -  Federico Sicurella Beograd

Kada bi beogradske zgrade mogle da govore, priča o mučnoj demokratskoj tranziciji Srbije, mogla bi da dobije formu pripovetke u tri glasa. Prvi glas bi se čuo od palate Ušće , nekadašnjeg sedišta Saveza komunista Jugoslavije, uzdignutog visoko nad blokovima Novog Beograda. Drugi bi preuzela zgrada RTS-a, smeštena neposredno uz Tašmajdanski park, na nekoliko koraka od Crkve sv. Marka. I konačno, treći bi pripao Generalštabu, masivnoj modernističkoj strukturi koja je bila sedište Ministarstva odbrane i glavna zgrada komande vojske (prvo jugoslovenske, posle srpske), čija se dva krila nadnose nad jednom od glavnih raskrsnica prestonice.

Tri palate započele bi priču govoreći o prestižnoj ulozi i funkciji koju je svaka od njih imala u jugoslovenskoj prošlosti. Potom, kada se dođe do 90-ih godina prošlog veka, njihove bi se tri priče sjedinile u jednu uniformnu naraciju, iliti onu kako ih je Slobodan Milošević priklonio sopstvenoj žudnji za moći, transformišući ih u bastione režima. Priča bi kulminirala događajima iz aprila 1999. godine, kada su sve tri zgrade bombardovane od strane NATO vazdušnih snaga, u operaciji Allied force , kojom se ciljalo da se Miloševićev režim primora na pregovore u vezi povlačenja srpske vojske sa Kosova, ograničavajući tako humanitarnu katastrofu koja je kao posledica, bila na pomolu.

 

Od tog trenutka pa nadalje, priča bi se ponovo razdelila u tri različita pravca, koji se odnose na divergentne načine memorijalizacije koja ima za predmet ove tri pogođene zgrade. Soliter Ušće , 2005.godine u potpunosti transformisan u poslovnu kulu sa nadograđenim tržnim centrom, govorio bi o sebi kao o simbolu odustajanja od socijalističke prošlosti i ulaska Srbije u sistem liberalnog kapitalizma. Zgrada RTS-a, u čijem je bombardovanju ubijeno 16 ljudi, pre svega zaposlenih na televiziji na tehničkim poslovima, pokazala bi svoju, sada nepostojeću fasadu i ruševine iza nje, kandidujući se tako za zvanično mesto dubokog bola i javne osude. Generalštab, konačno – zagrmeo bi nad svojim šupljinama, šupljinama dva kratera, koja mu i danas sežu duboko u krila, te šupljini sećanja na nekada postojeću monumentalnost. Na samoj zgradi, zaista, ne postoji nikakvo obeležje koje govori o njenom bombardovanju.

Kontraverzna godišnjica

Prošlo je tačno petnaest godina od bombardovanja od strane NATO, čiji su avioni 1999.godine, tokom gotovo tri meseca, bacali bombe na glavne vojne položaje u Srbiji i Crnoj Gori, ali takođe i na ciljeve koji su smatrani strateškim, kakvi su bili mostovi, fabrike, javne zgrade. Operacija je postigla predviđeni rezultat, i to onaj da se Milošević primora da povuče vojsku sa Kosova, ali je koštala života oko 500 civila. Legitimitet oružane intervencije, koji Ujedinjene nacije nisu ratifikovale, te kompleksne političke posledice takve intervencije, i danas su predmet izrazitih kontraverzija.

Nedavno, u aprilu, obeležen je dan sećanja na žrtve, vojnike i civile koji su stradali u bombardovanju. Srpska politička elita nije izostala na ovom važnom sastanku. Predsednik, Tomislav Nikolić otišao je u Varvarin, gradić u Centralnoj Srbiji, gde je deset civila izgubilo živote tokom bombardovanja mosta. Bivši premijer, a danas ministar inostranih poslova, Ivica Dačić položio je venac cveća na brdu Straževica, jednom od vojnih ciljeva gađanom najviše puta. Brojni ministri, predstavnici lokalnih vlasti i vojna lica, učestvovali su na komemorativnim skupovima širom zemlje.

 

Slučaj RTS

Najdirljivija komemoracija održana je ispred zgrade RTS-a, one, kojoj pripada jedan od tri glasa naše priče. U 2:06 ujutru, što predstavlja tačno vreme 23. aprila 1999. godine, kada je projektil pogodio zgradu RTS-a – rukovodioci televizije i rodbina žrtava okupili su se oko spomen-kamena i zapalili sveće u znak sećanja na postradale. Spomen-kamen nosi jedini natpis Zašto?, šturo pitanje koje godinama dobija nesigurne  i neusaglašene odgovore. Udruženje novinara Srbije (UNS)  postavilo ga je još jednom, tražeći jasno i glasno da konačno bude završeno istraživanje o odgovornostima za ono što se mnogi ne uzdržavaju da definišu kao ‘ratni zločin’.

Komisija za istraživanje ubistava novinara, koja se bavi možda jednom od najdubljih rana nedavne srpske istorije, obećala je da će dati sve od sebe da rasvetli događaj. Bivši direktor RTS-a, Dragoljub Milanović, već je izdržao 10 godina zatvora po osudi da nije naredio pravovremeno evakuisanje zgrade. Sada se pažnja usmerava na ispitivanje odgovornosti vojnog vrha i Ministarstva odbrane po indicijama da su prećutali obaveštenja o prestojećem napadu i time dakle, doveli Milanovića u bezizlaznu poziciju, kako je on to i sam oduvek tvrdio.

Neizvesna sudbina Generalštaba: jedan semiotički pogled

„Graditelj je odvojio deo planine, gde se iscrpela odlučujuća borba sudbonosna za jugoslovenske narode, i odneo je u centar prestonice.“ Upravo ovim rečima je Nikola Dobrović, jugoslovenski partizan i glasoviti arhitekta moderne, opisao značenje Generalštaba, svojeg najvećeg dela. Sasvim je moguće da se ovaj opis odnosio na čuvenu bitku na Sutjesci ili još verovatnije na njen još čuveniji spomenik, koji ‘zaleđuje’ proboj jugoslovenskih partizana opkoljenih snagama Sila Osovine.

U jednom nedavno objavljenom eseju posvećenom Generalštabu, arhitekta Vladimir Kulić piše da je „praznina“ između dva krila zgrade trebalo da simbolizuje jugoslovenski projekat, predstavljajući stvaralačku energiju i otvorenost ka budućnosti. Posle 1999. ta plodna praznina zamenjena je jednom negativnom prazninom, onom od kratera koje su za sobom ostavile bombe. Danas, piše Kulić, Generalštab postvalja dilemu – koje praznine se sećati, sa kojom se prazninom identifikovati: onom, koju je stvorio Dobrović ili onom, koju je stvorio NATO?

Semiotičar Francesco Mazzucchelli sa Univerziteta u Bolonji, koji proučava arhitekturu u područjima konflikta i autor je dela Urbicid, značenja prostora između destrukcije i rekonstrukcije u bivšoj Jugoslaviji ( Urbicidio, il senso dei luoghi tra distruzioni e ricostruzioni in ex Jugoslavia, 2010 ) , bavio se intenzivno ovom dilemom. Osservatorio Balcani e Caucaso zamolio ga je da iznese svoje mišljenje o povezanosti neizvesne sudbine Generalštaba s jedne, te tekobnog stanja srpskog društva posle trauma proisteklih iz nedavne prošlosti, s druge strane.

„Bombardovanje je transformisalo Generalštab u jedan vid „prirodnog, spontano nastalog spomenika“ Beograda, kaže Mazzucchelli. Njegova pozicija u Ulici kneza Miloša, u kojoj se nalaze mnoge ambasade, učinila ga je stožerom jednog specifičnog simboličkog prostora ili preciznije „prostorom konfrontacije i konflikta srpskog naroda i međunarodne zajednice“. Jedan stožer koji funkcioniše kao „metaforični urbani ožiljak, koji posebnim povodima ponovo može da prokrvari“, kao što se to desilo 2008. godine prilikom protesta protiv nezavisnosti Kosova.

Između dvosmislenosti značenja i memorije kulturnog karaktera

Generalštab je, nastavlja Mazzucchelli, mesto „puno semantičke dvosmislenosti“, koje se uporno odupire kako tome da postane veliki spomenik, tako i svakom pokušaju urbane rekvalifikacije. Ako s jedne strane nedostaju table, koje obeležavaju i objašnjavaju mesto, s druge strane, godinama se priča o njegovoj transformaciji u luksuzni hotel. Ti radovi, međutim, nikada nisu započeti.

Šta se krije iza te inercije? „Ja ne verujem u pravdanja birokratskim preprekama i nedostatkom sredstava“, kaže Mazzucchelli, „imajući u vidu predanost kojom su mnoge druge zgrade obnovljene“. Pre će biti da „ta inercija reflektuje ambivalentan odnos srpskih elita, koje su godinama brižljivo izbegavale da deluju po tako osetljivom i delikatnom pitanju, pri tome bivajući svesne rizika koji bi prihvatile ukoliko bi se upustile u igru sa dve, teško pomirljive naracije  – jednom, po kojoj se ruševine interpretiraju kao simbol Miloševićevih zločina; i drugom, mnogo rasprostranjenijom, koja ruševine smatra dokaznim materijalom po kome je agresija Zapada na Srbiju postala očigledna“.

Na pitanje da li je Generalštab predodređen da ostane nerešen prostor, prava pravcata „rupa u sećanju“, Mazzucchelli odgovara: „Ostaće takav sve dok ratovi iz devedesetih ne nađu narativnu formu koja bi bila većinska u javnom mnjenju Srbije. U svakom slučaju, pri pomisli da Generalštab može da postane luksuzni hotel, osećam nelagodnost, budući da bi to značilo lišiti srpsko društvo ne samo jednog od najznačajnijih primera jugoslovenske arhitekture, već takođe lišavati ga i dragocene mogućnosti opstajanja memorije kulturnog karaktera“.


I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy

blog comments powered by