Vintilă Mihăilescu (screenshot youtube)

Vintilă Mihăilescu (screenshot youtube)

Osvrt našeg saradnika Božidara Stanišića na knjigu zapisa Svakodnevnica nije ono što je bila Vintile Mihaileskua (1951-2020), rumunskog antropologa i sociologa

09.09.2022. -  Božidar Stanišić

Kupio sam knjigu kratkih zapisa Svakodnevnica nije ono što je bila Vintile Mihaileskua u bogatoj, s ukusom uređenoj subotičkoj knjižari Plato , pet-šest godina nakon izdanja na srpskom. (Prevod sa rumunskog: Biljana Sikimić), u izdanju Biblioteke XX vek , 2002). Slučajnom turistu u tom kraju nekad rodne mu zemlje bilo je dovoljno za kupovinu da ugodno uronjenom u fotelju, uz kafu, pročita Mihaileskuov uvod Činjenica i njena senka te prvi zapis iz ove knjige koju je autor maksuz priredio za Biblioteku .

Svakodnevnica nije ono što je bila izbor je iz brojnih Mihaileskuovih kratkih zapisa, već objavljenih u bukureštanskom časopisu Dilema ( Dilema veche ) prevedenih na srpski. (Velim kratkih zapisa zbog pojednostavljenja negoli pravilnije: kratkih narativnih eseja ). Časopis i danas slovi kao jedan od najznačajnijih fenomena u kulturi postkomunističke Rumunije.

Beogradskim izdanjem počelo je i završilo zanimanje za to djelo izvan autorove domovine. Jednom prilikom, prošlog ljeta, o Svakodnevnici , koja je samo dio brojnih autorovih zapisa, razgovarao sam sa jednim italijanskim izdavačem. Naravno, samo kao čitalac-izletnik u antropologiji. (Nisam ništa drugo ni kad se ponekad vraćam djelima Kloda Levi- Strosa i Malinovskog). Svejedno, Mihaileskuova narativna antropologija privlači čitaoca, a neuke može da pouči i o važnosti etnografije i etnologije bez kojih je nezamisliva.

Onomad nisam baš bio pogodio pravi trenutak za moju posve volontersku preporuku. Čovo me i slušao i nije, pa je u jednom trenutku odsutno rekao: “Ko je taj Mihailesku? Osim u Rumuniji, objavljen samo u Srbiji? I jedna knjiga u Francuskoj?” No, dosta o tom detalju iz vlastite mi duge liste takvih i sličnih susreta.

Ovaj prigodni zapis sitan je homage antropologu Vintili Mihaileskuu koji je završio svoj životni, naučni i književni vijek u maju 2020, kada je cijeli zemaljski glob bio obuzet apokaliptičnim brigama zbog kovida 19. Od njega sam naučio mnogo, Svakodnevnici se rado vraćam, a zahvaljujući elektronskom prevodiocu putem interneta mogu da čitam njegove zanimljive kratke eseje i lucidne intervjue na rumunskom. Kad bih (mada ni slučajno!) svoj primjerak Svakodnevnice stavio na oglase za prodaju polovnih knjiga, morao bih dodati: u relativno dobro stanju , ali vidno korišten .

Smatram da je Mihaileskuu teren stvarnog života bio bliži od biblioteke, a od svih naučnih metoda omiljeniji mu je bio metod vlastite kože. Riskantan ali, na kraju, isplativ! Nimalo slučajno svakodnevnica je bila njegov primarni laboratorij, “to jest onaj prostor u kome je simbolično postalo primetno (ili obrnuto, ako hoćete)".

“Sve počinje opservacijom”, tvrdi Mihailesku u uvodu Svakodnevnici , podijeljenoj na tri cjeline koje se međusobno ipak prepliću: Od čega smo sačinjeni ? Čime smo ispunjeni ? Ko nas i zašto nas voli ?. Tome dodajem: 102 zapisa možemo čitati ne poštujući njihov slijed.

I nastavlja: “Prividno prosta stvar i svakome dostupna: gledam, vidim i pričam šta sam video. Ipak, postoji u stvari cela disciplina pogleda koja je samo 1% percepcija, a ostalo je… čitanje. (…) Evo jednog slučajnog primera iz svakodnevnice: na međunarodnom sastanku u Bugarskoj za ručkom nam je poslužena sarma. Sarmi ! - oduševljeno je uzviknula mlada Slovenka. Zatim je pogledala pažljivije, oprezno probala jednu i užasnuto uzviknula: These are non real sarmi !

Imamo znači slučaj: šta radimo? Pre svega, treba da budeš raspoložen da se začudiš, da ne poveruješ u ono što veruješ da vidiš – jer, po pravilu, vidiš ono veruješ da vidiš, zbog stereotipa, konvencija ili čak vere u pravom smislu”.

Mihaileskuovi antropološki i sociološki narativni eseji plod su njegovog oštroumnog pogleda na ljude, pojave i stvari, pogleda lišenog bilo kakve želje za iluzijom. K tome, u njima je nemoguće naći bilo kakav pokušaj instrumentalizacije konstrastiranih ideoloških pogleda (komunizam-postkomunizam i tranzicija). Jednostavno, Mihailesku je do kraja svog života ostao u službi vlastite ali nimalo nametljive, vjerujem i prosvjetiteljske ideje o potrebi da rumunsko društvo, nakon traumatičnog totalitarnog perioda bude bolje i humanije. Ali, isto tako, da se ne odaziva nekritički na sirenski zov liberalizma. Ono rumunsko , bez obzira na sve kulturne i socijalne specifičnosti Rumunije iz nekad-i-sad, lako je prevodivo u kontekst svih postkomunističkih društava, a nerijetko i tzv. starih demokratija.

Otud Mihaileskuovi zapisi, pisani lapidarnim stilom posmatrača koji je skoro obavezno i učesnik opisanog “slučaja”, bilo to u nekom od zabitih ruralnih mikrokozama autorove domovine (jako je volio selo!) ili na naučnom skupu na kojem ne manjka prepametnih univerzitetskih glavica, vrlo rijetko ostaju u rumunskom “kavezu”. Jednostavno, u njima se odslikava kompleksna drama društva na prelazu iz – možemo li reći? - komunistčkog “kvantiteta” u demokratsko-kapitalistički “kvalitet”. U svojoj recenziji, napisanoj za beogradsku reviju Vreme , Teofil Pančić je Svakodnevnicu zanimljivo ocijenio kao “malu hroniku saplitanja na putu ka Modernosti”.

Mihailesku nas implicitno zapitkuje kada se u kontekstu tog saplitanja radi o tragediji ili komediji, nerijetko i farsi. Potonja nije rijedak fenomen u društvu koje je iz pretežno arhaičnog i ruralnog miljea nakon Drugog svjetskog rata prisilno zakoračilo u komunizam, a 1989. do gaća i čarapa svuklo komunističku odjeću (što mi ne zvuči samo rumunski!) pa uskočilo u demokratski habitus. U korijenu komičnog je namjera da se oponaša sve i svako, dovoljno je da to ne pripada prošlosti; u korijenu tragičnog je htijenje da se uđe u klub dominantnijih, uspješnijih i jačih, ali bez bavljenja mišlju o posljedicama. O tome bismo i U majmunskoj koži , eseju Česlava Miloša, našli sjajnih podsticaja za razmišljanje o uspostavljanju dominantnih modela u postkomunizmu ex- Istoka. Čini se da Mihailesku ništa ne prećutkuje pred činjenicom i njenom senkom , od izmišljanja tradicije do političke fikcije nakon pada Zida: “Treba usput istaći da u ovom svetu fikcije mas-mediji postaju skoro slični politici, jer su sredstva za difuziju i suprotstavljanje priča, a u krajnjoj instanci, izdanje tih fikcija…”.

Mihailesku je u Evropi ipak ostao nedovoljno zapažen. U redu, i Rumunija je na evropskoj periferiji, ama zar i misao mora dobiti takav predznak? Pa biti prećutana, zaobiđena.

Ipak, ne pišem ove retke (bože sačuvaj, nisu recenzija – zna se kada se pišu recenzije, dakle dok knjiga još vonja po štamparskoj boji) ni da bih hvalio urednika Biblioteke Ivana Čolovića i njegov izdavački koncept permanentnog obrazovanja , niti da bih kudio italijanske i evropske izdavače. Oni se bave svojim ozbiljnim poslom. Ne, samo hoću reći da je malo ko imao sluha da prepozna jedan autentičan glas, kakav je bio (i ostao) Mihaileskuov.

Za kraj – strpljivim čitaocima ovih redaka o ovom rumunskom i misliocu i mentoru generacija studenata koji su slušali njegova predavanja – jedan njegov zapis.

 

Identitet i zub

Ovih dana je trebalo da pred jednom vrlo odabranom komisijom prezentiram istraživački projekat o međunarodnim odnosima u Rumuniji. I, kako je to običaj, počeo sam prezentiranjem “teorijskog okvira” i “stanja nauke na međunarodnom planu”. Imao sam u vidu fundamentalnu promenu paradigme koja se desila u istraživanju etniciteta krajem šezdesetih godina. “Konstruktivističke” teorije definitivno su zauzele mesto “esencijalističkih”, premisa koja je postala opšte mesto, a prema kojoj identitet, po svojoj prirodi, jeste relacion i dinamičan i tako dalje. Pošto sam završio sa ubeđivanjem časne komisije u to koliko je dobar moj projekat, jedna eminentna ličnost naše kulture upitala me je onako, iz lične radoznalosti: Zar verujete da te “konstruktivističke” teorije važe i za našu zemlju ? Došlo mi je da mu spontano odgovorim sledećim pitanjem: A da li Vi mislite da se gravitacija udvostruči kada pređe preko Karpata ? Ipak, nisam to učinio već sam promrmljao jedno m-da što je moguće tiše. Prisetio sam se jednog događaja o kome pričam uvek kad mi se za to ukaže prilika: Kada sam u Francuskoj, početkom devedesetih, govorio o identitetu, svi su me ispravljali rečima: Hoćete da kažete “proizvođenje” (ili “konstrukcija”) identiteta ! Kad sam po prvi put u Rumuniji govorio o “proizvođenju identitea” bilo mi je to istovremeno i poslednji put. Urednica TV, koja je upravo imala nameru da snimi sa mnom intervju na tu temu, eksplodirala je kada je čula moju francusku formulaciju: Kako to “konstrukcija identiteta” !?  Pa i malo dete zna da identitet jeste, on se ne konstruiše ! Zatim je otišla zalupivši vratima za sobom.

Od tad se borim sa svojim studentima i drugim nevinim sagovornicima u želji da im pokažem kako se konstruiše kolektivni identitet, kako on zavisi od alteriteta sa kojim je interakciji, kako može biti proizvod ideoloških i/ili strateških opcija, sticaja okolnosti i tako dalje. I tako sve do pre dva meseca, kada sam, na par sati, sa svim oružjem i opremom prešao u suprotni tabor.

Bio sam na nekom kolokvijumu u Lionu, gde je jedan moj bivši student prezentirao rezultate istraživanja o dinamici identiteta u romskoj zajednici jednog erdeljskog sela. Tamo se sve odvijalo kao u knjigama sa konstrukivističkim teorijama etniciteta: Romi su se čas smatrali za Rome, čas nisu, čas su bili dobri, jer su zajedno sa Rumunima i Sasima ušli u kategoriju “autohtonih”, čas su bili loši u smislu novodošavših u selo, kao “pridošlice”, a ne kao “Romi”, itd. Objašnjenje jednog lokalnog Rumuna da su ovdašnji Cigani više Rumuni jer se povode za Sasima, došlo je kao kec za jedanaest. Francuska publika je trijumfovala. Naš kolega nam je pokazao vanredan dokaz da se ne može govoriti o etničkim grupama, jer je identitet uvek i pre svega konstrukcija sa “promenljivom geometrijom” – zaključio je, posle izlaganja, šef tamošnjeg odseka.

- Paz’ da nije !, naljutio sam se. A kad se venčavaju samo između sebe, da l’ znaju il’ ne znaju da su Cigani ? – provokativno sam upitao prisutne. Posle toga, odbio sam da izložim svoje saopštenje i počeo deo po deo da demontiram argumentaciju svog studenta. Ovaj, pošto je, razume se, jednako pametan kao i ja, odmah se uhvatio u kolo, ostavljajući prisutne u velikoj nedoumici. Sledio je “neoesencijalistički” pledoaje, posle koga su Francuzi hteli da me udalje iz svoje anti-identitarne zemlje.

Konstruktivista u Rumuniji, esencijalista u Francuskoj, samo da se ne svrstavam uz dominantne ideologije, definitivno sam se ubedio u istinitost formule jedne prijateljice koja je psiholog: identitet je kao zub: znaš da postoji tek kad te zaboli .

 

 


I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy

blog comments powered by