Rano jutro 26. oktobra, šest sati je i po kiši se vraćam kući posle 28 neprospavanih sati. Ulice su prazne, na autobuskoj stanici je tek jedna žena. Ne poznajemo se. Pogleda me, uzvratim pogled i obema suze poteku niz obraze. Nastavljam ka kući, hodam umorno i tromo. Hodam slobodno i konačno dišem.

Studentska lista ubedljivo je pobedila na vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji. Zajedno sa desetinama hiljada građana, na dan izbora sam bila mali deo velike pešadije koju su studenti okupili, obučili i motivisali. Pešadije bez činova i uniformi, sastavljene od ljudi različitih generacija, zanimanja i životnih priča, povezanih čvrstim uverenjem da se vredi uključiti u borbu koju su započeli i vodili studenti i da je važno sačuvati svaki glas na izborima.

Sa ponosom kažem da sam bila samo jedna od mnogih koji su verovali da se promena ne događa sama od sebe. Da nije dovoljno podržavati studente, pisati komentare na mrežama, deliti njihove poruke i radovati se njihovoj hrabrosti. Mnogi su prihvatili svoj deo odgovornosti u promeni koja nam donosi slobodu. I, tog dana, na biračkim mestima širom Srbije, u mobilnim timovima, na ulicama, u redovima pred biralištima dogodilo se upravo to: hiljade ljudi odlučivale su o sopstvenoj budućnosti uverene da ovog puta imaju razloga za nadu.

Gledala sam ljude koji su satima radili bez predaha i sprečavali krađe i mahinacije. Gledala sam umor koji nije uspevao da nadjača rešenost da nam ništa ne promakne, videla sam nervozu koja se pretvarala u odlučnost, nepoznate ljude koji su jedni drugima postajali oslonac. I sve vreme sam bila svesna koliko je rada, strpljenja, znanja i poverenja bilo potrebno da bi ogromna energija koju je pokrenuo i očuvao studentski pokret bila krunisana na dan izbora.

Pamtim mnogo. Pamtim izbore 24. septembra 2000, dane koji su usledili i 5. oktobar kada smo poverovali da je Srbija konačno prelomila sa svojom prošlošću. Pamtim da smo bili uvereni da dolazi bolje vreme, baš kao što pamtim kako smo brzo zaboravili iz kakvog smo mraka izašli.

Celih 26 godina kasnije ne upadam u zamku poređenja. Možda deluje kao déjà vu, ali sve je novo i drugačije, rekla bih mnogo bolje. Svedočila sam kako se oko studentskog pokreta kao centripetalne sile stvara nešto mnogo više od odbacivanja jedne vlasti, kako se stvara čvrsto povezana mreža ljudi koji su spremni da preuzmu odgovornost, da se organizuju, da uče jedni od drugih, dele znanje i iskustvo i udruže se da obave posao suviše veliki za pojedinca ili malu grupu ljudi.

Nanovo me je posebno inspirisala ne samo brojnost, već širina ovog studentskog pokreta. Do juče razočarani, apatični, apstinenti, nezainteresovani, revoltirani, pasivni, beznadežni, oni koji misle da ne mogu ništa da promene i oni koji veruju da znaju sve o politici, stali su pod istu kapu studentskog pokreta, ostavljajući po strani ideološke razlike, visoku politiku i pitanja koja su dugo nametana kao jedina važna za društvo. Tako su, odjednom, naizgled male stvari, poput stanja u školama i vrtićima, parkova, životne sredine i drugih skrajnutih tema, dodatno ujedinile građane Srbije, uz jasnu svest da su neprijatelji broj jedan sveprisutni kriminal i korupcija. Studentski pokret ušao je duboko u svakodnevni život svih nas i probudio potrebu da budemo aktivni i odlučujemo o sopstveni. životima.

Redovi za glasanje, ljudi koji prevaljuju hiljade kilometara da bi glasali, mobilni timovi koji stoje ispred svakog biračkog mesta da bi zaštitili svaki glas, sprečavanje krađe i otkrivanje svih prevara kojima se režim služio i na dan izbora, osećaj da je „biti ili ne biti“ – to su slike koje vam prenosim sa birališta.

Prenosim i to da nam u 18 časova stiže informacija da se puni Ćacilend i da se Žandarmerija „iskrcava“ u neposrednoj blizini mog biračkog mesta, javljaju nam kako je moguće da u poslednja dva sata izbora bude pokušaja razbijanja glasačkih kutija i kako dobijamo „direktivu“ ČUVAJ KUTIJU. I niko od nas ne razmišlja o ugroženosti sopstvene sigurnosti. Okružujemo glasačku kutiju i čuvamo je svojim telima. Čuvam je kao da čuvam život svog maloletnog sina.

Beograd, Srbija, 25. oktobar 2026. – Foto D. Nenadić

Zatvorili smo biračka mesta. Petnaest sati pune koncentracije. Brojimo glasove. Studenti ubedljivo pobeđuju. Znali smo to, jasno je svima, opipljivo je bilo nedeljama pre izbora. Zebnje ipak ima. Znamo sa kim imamo posla. Toplo je veče i prozori su otvoreni. U 21:30 prolamaju se krici slobode kroz moj grad. Čujemo automobilske sirene, ljude koji pevaju, pokliče ispod naših prozora „pobeda, pobeda“. Ne likujemo, sa nama u biračkom odboru ima onih koji tuguju zbog poraza, a mi smo, pre svega, dostojanstveni ljudi. Zadržavam i smeh i suze, ne mogu nikome svom da se javim da podelim radost konačnog sloma režima koji je uništio ovu zemlju. Pogledom se prepoznajem sa „svojima“ u biračkom odboru i tek pošto završimo sve formalnosti, grlimo se dugo, kao da smo rod rođeni.

Još šest sati čekanja da vreću sa izbornim materijalom i glasačkim listićima, zajedno sa predstavnicima još 122 biračka mesta druge po veličini opštine u Srbiji, predam lokalnoj izbornoj komisiji. Vreme prolazi uz pesmu i čestitke, grčeve u nogama i stomaku. Dolazi suprug sa Slavije na kojoj se slavilo, pravi mi društvo i radujemo se prvoj mirnoj noći u kojoj znamo da ga neće hapsiti nakon što je tabloid Informer, pustio snimak razgovora iz kafane kada ga je tajna služba nezakonito snimala, i da će naše maloletno dete, koje smo sklonili, moći da se vrati u naš topli dom.

Zapamtimo ovo, jer ne bi smelo da bude prikaz izbornog dana. Nikada više ne bi smelo da se ponovi da odlazak na birališta bude biti ili ne biti. Nikada više ne bi smelo da se desi da od rezultata izbora zavise životi i egzistencija hiljada ljudi. Zapamtimo da bi, da su rezultati bili drugačiji, danas zatvori u Srbiji bili puni onih koji su se usudili da podrže studente. Zapamtimo kakva je Srbija bila do 25. oktobra, da se više nikada ne ponovi.

Šest je ujutru. Dočekali smo 26. oktobar. Na autobuskoj stanici nepoznata žena. Nismo razmenile ni reč. Ne znam ništa o njoj, osim da smo se pogledale i zaplakale. U taj kratak susret staje sve što se u Srbiji dešavalo tokom poslednje dve godine i što se ne može preneti šturim izveštajima, izmeriti procentima niti objasniti političkom analizom. Prepoznavanje. Olakšanje. Osećaj da razumemo koliko nam je ovo bilo važno, presudno, sudbinsko.

Vraćam se kući. Lagana i mirna. Mnogo je posla pred nama.