Žarko Korać

Žarko Korać

Većina evropskih društava ima nasilne navijačke grupe, ali ne preuzimaju njihovu retoriku niti matricu po kojoj one deluju prebacuju na teren političke retorike. Naša vlast navijačke grupe trenutno izgleda vidi kao neku vrstu saveznika. Te grupe donose jedan nacionalni naboj i u srpskom društvu, iznurenom od nacionalizma devedesetih, ponovo bude energiju zasnovanu na nacionalizmu

10.12.2014. -  Dragan Janjić Beograd

U proteklih nekoliko meseci događaji koji su, na ovaj ili onaj način, bili povezani sa sportskim takmičenjima i nasilju sklonim navijačkim grupama u javnom diskursu su postali prvorazredni političke teme. Dovoljno je pomenuti incidente na utakmici Srbija – Albanija u Beogradu ubistvo srpskog navijača u Istanbulu. Da li je reč o slučajnosti ili postoji dublja uzročna veza?

U siromašnim i zapuštenim društvima kakvo je srpsko, sa ogromnom nezaposlenošću mladih, nasilju sklone grupe i organizacija na žalost imaju sve više prostora i, po logici stvari, imaće sve više pristalica. To je neka vrsta ispunjavanja najvažnije potrebe mladog čoveka, potrebe za pripadnošću grupi. Navijačke grupe, na žalost, tu potrebu dosta efikasno ispunjavaju, nudeći mladim ljudima ciljeve i ideje koje mogu da slede, kao i osećaj neke vrste sigurnosti koju donosi pripadnost grupi. Takođe ih često vezuje i mržnja prema nekoj manjinskoj grupi, nacionalnoj ili verskoj.

Sve se to događa u vreme kada se u srpskom društvu stvara atmosfera takozvanog „pravednog nasilja“ u obračunu sa pojedincima označenim opravdano ili neopravdano, kao tranzicionim lopovima. Nasilje je oblik vladanja sadašnje političke garniture jer se neprekidno priča o obračunu sa onima koji se vide kao glavni uzročnici ekonomskog sunovrata Srbije. Pri tom se vrlo pažljivo izbegava da pomene društveni sloj blizak režimu Slobodana Miloševića, koji je tokom ratova devedesetih i ekonomskih sankcija, stekao enormno bogatstvo.

Ne mislim da je nasilje trajna karakteristika srpskog društva, nego da je reč o načinu na koji vladaju ljudi koji su danas na vlasti. Nasilje je ovde način govora nosilaca vlasti, njihovi javni nastupi imaju u sebi elemente pretnje. Premijer Aleksandar Vučić neprekidno govori o policijskim istragama i obračunu sa lopovima, koristi skoro uvek duboko personalnu sintagmu „neću dozvoliti“ kao da je on jedini nosilac vlasti, povremeno negativne ocene koje dolaze iz inostranstva vidi kao ponižavanje države, a svaku kritiku vlasti tumači kao napad na sebe lično.

Premijer Vučić, nekada veoma radikalan nacionalista, obraća se najsiromašnijim slojevima stanovništva i tranzicionim gubitnicima, a svoj politički uspeh duguje obećanju da će radikalno očistiti društvo od lopova. On, poput Jakobinaca u Francuskoj revoluciji, obećava neku vrstu političke revolucije, a ona se ne može sprovesti bez pravnog ili političkog nasilja. Nema više giljotine, ali ima tabloida koje u potpunosti kontroliše režim i koji ne ubijaju političke protivnike fizički, nego ih uništavaju kao ličnosti. Primera radi, bivši predsednik Demokratske stranke i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas je 47 dana napadan na naslovnoj strani jednog tabloida, ali optužnice nema.

Mislite, dakle, da su sa nasiljem koje organizuju huliganske grupe povezani i politički krugovi?

Ne tako direktno, ali delovanje političara utiče na atmosferu u društvu. Jezik nasilja je odneo pobedu na prošlim izborima. Od vremena pada režima Slobodana Miloševića smo imali tri vladajuće garniture koje takav pristup nisu koristile. Prva je bila vlada ubijenog premijera Zorana Đinđića, druga bivšeg premijera Vojislava Koštunice, a treća bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Izuzetak je trenutak kada je Kosovo proglasilo nezavisnost i kada je Koštunica organizovao miting tokom koga je zapaljena američka i napadnuto još nekoliko ambasada . Slučaj je zanimljiv zato što su upotrebljene navijačke grupe. To je bila prva veća upotreba navijačkih grupa od smene Miloševićevog režima. Posle paljenja ambasada huliganske grupe su pravile ozbiljne incidente samo povremeno, uglavnom na konzervativnim idejama i mržnji prema strancima i manjinama. Sada ponovo počinje njihova instrumentalizacija.

Ali vlasti kažu da preduzimaju sve kako bi osujetile huliganske grupe i sprečile širenje nasilja. Šta tačno podrazumeva instrumentalizacija o kojoj govorite?

Nije ovde reč o tome da se neko sa nekim dogovara gde će, kada i kako napraviti nerede i da ga na taj način instrumentalizuje. Reč je o tome da vlasti govore isto što govore i navijačke grupe i huligani. To je bilo jasno nakon posete albanskog premijera Edija Rame Srbiji . Tokom te posete srpske vlasti  su o njegovom istupu, o čijoj taktičnosti ovde ne želim da sudim, govorile jezikom primerenijim navijačkim grupama nego diplomatskoj komunikaciji. Tako se u društvu razvija radikalni pristup rešavanju svih problema, a samim tim se stvara klima za porast nasilja svake vrste.

Takva kretanja su veoma opasna po društvo, pa je nužno napraviti razliku u odnosu na  nasilne navijačke grupe. Većina evropskih društava ima takve navijačke grupe, ali ne preuzimaju njihovu retoriku niti matricu po kojoj one deluju prebacuju na teren političke retorike. Naša vlast navijačke grupe izgleda trenutno vidi kao neku vrstu saveznika. Te grupe donose jedan nacionalni naboj i u srpskom društvu, iznurenom od nacionalizma devedesetih, ponovo bude energiju zasnovanu na nacionalizmu. Iako je ta energija dobrim delom potrošena, ona je još uvek opasna. Boris Tadić je svoju "nacionalističku legitimaciju" sticao bliskošću sa Miloradom Dodikom a Vučić sa uzvikivanjima na ulici.

Takav prećutni pakt  je poguban i za vlast. Korisno je podsetiti da je Slobodan Milošević uzjahao nacionalističkog tigra krajem osamdesetih i da se pokazalo da se sa tog tigra ne može sići lako i bez posledica. Nadam se da ova vlast neće napraviti istu grešku.

Danas ideje o teritorijalnim proširenjima ipak nisu deo zvanične politike, a Srbija priznaje sve zemlje regiona, izuzev Kosova, sa kojim je otvorila direktne pregovore. Zašto onda nepoverenje?

Region je ekstremno osetljiv čak i na ideju obnavljanja srpskog ekstremnog nacionalizma. Iskustva u regionu su užasna. Čini mi se, takođe, da današnja srpska vladajuća garnitura nije svesna da je još uvek na nekoj vrsti pojačane pažnje od strane suseda koji nisu zaboravili da su premijer Srbije i ministar spoljnih poslova bili mladi pomagači Miloševića i Vojislava Šešelja. Oni su za region i dalje “uslovne demokrate”.

Osamdesetih i devedesetih u Srbiji nasilje je potpuno svesno izazvano da bi se zemlja pripremila za rat. Danas su na vlasti dva mlada političara iz tog vremena (Vučić i ministar inostranih poslova Ivica Dačić) i to postavlja ozbiljna pitanja oko deklarisanih proevropskih političkih ciljeva koje zastupaju. Treba praviti razliku između političkih ciljeva i političkih sredstava. Primera radi, stanje u medijima nikada nije bilo gore jer vlasti pokušavaju da ih u potpunosti kontrolišu i uz njihovu pomoć kriminalizuju opoziciju. Opozicioni funkcioneri se ne napadaju politički, već se neprekidno govori da će ovaj ili onaj biti uhapšen i da su svi predstavnici stranaka koje nisu na vlasti kriminalci.

Zašto Srbija nakon smene Miloševićevog režima nije uspela da reši probleme o kojima govorite?

Čak i formalni pokušaj raskida sa idejama devedesetih koji je činila vlada premijera Zorana Đinđića se završio njegovim ubistvom. Program Slobodana Miloševića nije bio njegov program, nego je istorijski mnogo stariji, nastao je pre stvaranja Jugoslavije i ima ogromnu podršku stanovništva. Raskid sa tim programom traži veoma teško kritičko preispitivanje srpske nacionalne istorije u proteklih 150 godina, a centralno pitanje uvek je bilo isto - da li Srbija hoće teritorijalno veliku državu na Balkanu ili demokratsku državu usresređenu na interese građana i kvalitet njihovog života.

Srbija ni danas nije do kraja raščistila sa granicama. Ne mislim samo na Kosovo. Kada predsednik Republike Srpske Milorad Dodik govori da će Bosna i Hercegovina da se raspadne, u Srbiji malo ljudi reaguje. Postavlja se pitanje da li srpska politička elita veruje da Republika Srpska treba da bude deo Srbije.

A kakva je uloga službi bezbednosti, odnosno tajne policije?

Te službe više nemaju ulogu koju su imale u vreme Miloševića. Posle pada Miloševića najviše problema su pravili bivši pripadnici tajne policije. Ali, danas u Srbiji imamo neke marginalne desne i klerofašističke organizacije koje se jako oslanjaju na slične organizacije u Rusiji, kao i na izrazito antievropski nastrojen deo Srpske pravoslavne crkve. Ta desnica nije kao u vreme Miloševića dirigovana od strane domaćih službi, nego je vezana za neke slične ruske grupe i ima podršku dela Crkve.

Navijačke grupe su po karakteru sklone desnim klerofašističkim stavovima, mržnji prema borcima za ljudska prava. Postaju opasne kad se povežu sa državom ili kada neke od ovih desnih političkih grupa naprave sa njima vezu, sto se i dešava. Grupe o kojima je reč za sada zaziru od vlasti jer je vlast isuviše jaka. Ali, postavlja se pitanje šta će biti kad vlast oslabi.

Gde je lek?

Nisam optimista, ovo nije trenutni nego trajni problem. Mora se mnogo uraditi. Veliki fudbalski klubovi moraju da se privatizuju, vlast mora da promeni zakonodavstvo i preventivno da deluje, sportski  radnici moraju da se ograde od navijačkih grupa sklonih nasilju (što skoro nikada ne rade). Moraće se javno progovoriti o pripadnicima tih grupa kao o nasilnicima, a ne kao o patriotama. Moraće se napraviti poseban program za zapošljavanje dela tih mladih. Mora da se popravi ekonomsko stanje društva u celini.


I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy

blog comments powered by