Beograd © Fotosr52/Shutterstock

Beograd © Fotosr52/Shutterstock

Sarkastičan i oštar komentar, portret današnje Srbije od strane nekoga ko je doživeo proteste devedesetih protiv režima koji je tada smatran najgorim mogućim

08.02.2019. -  Petra Tadić Beograd

Nikada se nije bolje živelo u Srbiji. Već tri godine državna kasa beleži suficit. Politička elita na vlasti ostvaruje uspeh za uspehom. Penzije nisu oduzete. Ne odlaze masovno ljudi iz države. Imamo sjajne, nikad bolje odnose sa susedima. Skoro da nema ubistava i kriminala. A i ono što je bilo, rešeno je. Policija uhapsi, sudovi presude očas posla.

Samo što nismo, još korak ili dva, postali članica Evropske unije. I dalje imamo odlične odnose sa bratskom Rusijom i niko nam to ne zamera. Faktor smo stabilnosti. Uskoro ćemo rešiti i pitanje Kosova jer naš predsednik ne spava i sav se posvetio nalaženju mirnog, održivog i obostrano prihvatljivog rešenja. Manjine uživaju sva prava. Eto je i Parada ponosa bez problema održana poslednje dve godine.

Mediji? Nikada slobodniji! Može da kaže ko šta hoće, kada hoće i da se niko ne buni. Vanrednih konferencija za novinare sa oznakom hitno da hitnije ne može više nema.

Parlament radi sjajno. Na svaki zakon, ne opozicija, nego vladajuća većina podnese nekoliko stotina amandmana. Savesno rade posao. Dobro pročitaju predlog zakona, pa uvide greške i popravljaju ih na vreme. Tako da za opoziciju i nema posla. Mogu mirno da sede i primaju poslaničku platu. Zdravstvo i školstvo fantastično. Ni jedan lekar u poslednje tri godine nije otišao u Nemačku, Sloveniju ili neku treću zemlju. Sve funkcioniše. U Srbiji se nikada nije bolje živelo.

Subota, 2. februar. Iznenađujuće lepo, toplo vreme u februaru.Suprug i ja čekamo autobus. Ugledamo poznanike kako se približavaju. Razmenimo poglede. Mi kažemo: “Na protest?“ Oni odgovaraju: „Na protest“. Nismo se videli godinama. A evo nas ponovo, istim motivima vođeni gde idemo na protest koji se nedeljama organizuje u Beogradu na Studentskom trgu odakle smo devedesetih protestovali protiv tadašnje, mislili smo, najgore vlasti u Srbiji.

Za one koji ne znaju, jer je sasvim normalno da ne znaju i da je to pohranjeno u prošlosti, u Beogradu se, u Srbiji se čitavu jednu deceniju, od 1991. do 2000. protestovalo protiv vlasti koja je građane ove zemlje ponizila, uvela u sankcije, bedu, posvađala sa susedima, vodila i gubila ratove, ubijala političke neistomišljenike.

Onda smo 2000. konačno pobedili. Mi, „normalni“ građani ove zemlje. I mislili smo, to je to, sada možemo da odahnemo, ne moramo da odlazimo iz zemlje, bićemo strpljivi, potrebno je da nova politička elita izgradi sistem, ali mi više ne moramo na ulicu, možemo da se posvetimo svojim životima, da radimo, stvaramo porodice, uživamo u penzijama. Na pomenutim protestima provela sam mladost. I ne žalim. Bilo je teško. Bilo je opasno. Ali bilo je i lepo. I bilo je neophodno.

Mislila sam nikada više. Dosta je od mene. Tako je mislila većina mojih vršnjaka. I onih malo starijih od mene. I onih mnogo starijih od mene koji i sada, svake subote šetaju, neki od njih u poodmaklim godinama, neki od njih jedva hodajući.

Subota, 2. februar. Stigli smo na trg. Sa nama su ovog puta i naša deca. Gde god da se okrenem vidim poznata lica. Vidim ljude sa protesta 1996. Malo smo ostarili, ali se i dalje prepoznajemo. Mnogo nas je. Kažu mnogo više nego prethodnih subota. Polako ali sigurno sve više ljudi dolazi na protest jer im još nisu javili da se u Srbiji živi bolje nego ikada.

Dosadno je. Nema one energije iz devedesetih. Amaterski je organizovano. Govornici kasne. Uglavnom ih sve znamo. Govorili su nam i devedesetih. Predugo govore. Noge nas bole. Ipak imamo dvadeset godina više. Nema bine, nego neki kamion sa nekim ozvučenjem. I da hoću da ih slušam, ne mogu da razaznam šta kažu osim ako se ne probijem u prve redove. Ne znam mnogo o organizatorima protesta. Neki mladi ljudi. Nisu ni iz jedne stranke. Ne vidim da su nešto mnogo kreativni i nisam sigurna da imaju ideju šta će tačno da urade. A opet, evo me na protestu. A, opet, sve je više ljudi. A, gle čuda, i sledećeg ću vikenda biti tamo sa porodicom i prijateljima. I, ne samo da će nas biti u Beogradu, nego polako, ali sigurno, kao mali požari, protesti počinju po Srbiji. Novi Sad, Niš, Kragujevac, Požega, Kula, čak i Kosovska Mitrovica.

Protestujemo zato što se u Srbiji više ne može da diše. Suspendovano je i ono malo demokratije koju smo osvojili. Jedan čovek o svemu odlučuje. Političari iz vladajuće stranke izgledaju kao klonovi. Nijedno saopštenje ne može da prođe bez hvalospeva Aleksandru Vučiću. Muka nam je da slušamo kako noćima ne spava brinući se o nama. Utroba nam se prevrće kada ga čujemo kako u pola glasa govori kako će se on povući kada narod od njega to bude tražio. Loše nam je kada kaže da neće popustiti pred zahtevima građana koji protestuju pa makar ih bilo pet miliona. Ponovo smo, kako je govorio i Miloševićev režim, strani plaćenici i domaći izdajnici. Vrate nam se sve slike iz pomenutih devedesetih kada predsednik još nije bio ispeglan u marketinškim agencijama i kada je govorio ono što stvarno misli, a to je, da vas podsetim, radikalska ideologija mržnje prema svemu drugačijem. Iz mržnje ne niče ljubav.

Protestujemo zbog penzija koje su oduzeli i plata od kojih ne možemo da živimo, iako imamo suficit u državnoj kasi. Zbog toga što više nemamo ni parlament, ni Vladu, ni sudove, ni tužilaštva, ni nezavisne institucije. Imamo samo predsednika. I njegove istomišljenike koji ne prezaju ni od čega.

Nemamo slobodne medije. Osim par izuzetaka koji se ne vide van Beograda i Vojvodine ili im je tiraž vrlo mali. Radio televizija Srbije je skoro dostigla svoje prethodnike iz devedesetih. Ko se informiše na javnom servisu, taj skoro da i ne zna da u Srbiji ima protesta. Svake vesti, na svakoj televiziji počinju „predsednik Aleksandar Vučić....“ i tako dvadeset minuta.

Protestujemo zbog rastućeg siromaštva i sramnog bogaćenja ljudi koji su bliski vlasti. Protestujemo zbog ukidanja zakona, zbog Beograda na vodi i Savamale , zbog kriminalaca koji noću pod fantomkama nezakonito ruše šta im je volja, zbog kriminalaca koji odlučuju o našim životima, zbog novogodišnje rasvete u Beogradu koja besprizorno i bespotrebno svetli od septembra do aprila umesto da se za te pare reše sve veći problemi.

Na ulicama smo zbog bahatosti koja nema granicu, zbog nesposobnih, polupismenih i nepismenih političara iz vlasti koji ništa ne znaju osim da klimaju glavom vođi. Protestujemo i u ime nesrećne, neorganizovane i za mnogo šta krive opozicije. Protestujemo jer nemamo izbora. Protestujemo da spasimo vlastite živote i ono malo obraza što nam je ostalo.

Kažu da se nikada nije živelo bolje u Srbiji.

Bestidno lažu.

 


I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy

blog comments powered by