Direktan prenos Vučićeve posete izložbi 25.07. na Nacionalnom dnevniku TV Pink

Direktan prenos Vučićeve posete izložbi 25.07. na Nacionalnom dnevniku TV Pink

U nekoj drugoj postavci izložba posvećena kritikama mandatara srpske vlade Aleksandra Vučića mogla bi se nazvati „Cezurisana istina“ obzirom da medijski prilozi koji su na njoj prikazani i teme kojima se bave, nikada na taj način nisu predstavljene u najtiražnijim i najgledanijim medijima u Srbiji

27.07.2016. -  Antonela Riha Beograd

Teško je razumeti šta je navelo mandatara buduće vlade Srbije i čoveka koji je već četiri godine ima ubedljivu podršku građana i ogromnu moć - Aleksandra Vučića, da prikaže tekstove, karikature, tv priloge i tvitove, koji negativno govore o njemu. U centralnoj beogradskoj ulici i jednoj od najvećih gradskih galerija informativna služba njegove Srpske napredne stranke otvorila je 18. jula izložbu „ Necenzurisane laži – Manipulacija pojmom cenzura u Srbiji 2014-2016“.

Ova izložba trebalo bi da je odgovor na kritike pojedinih novinara i dela javnosti u Srbiji ali i međunarodnih organizacija koje se bave medijima, da Vučić i njegova stranka kontrolišu najtiražnije, najgledanije i najuticajnije medije, da ugledni novinari ostaju bez posla a oni koji se usprotive njegovim odlukama i stavovima osvanu na stranicama tabloida optuženi kao neprijatelji države.

“O medijskim cenzurama i slobodi ne može se govoriti ako se ne prezentuju činjenice… te smo na ovaj način odlučili da prezentujemo medijsku scenu Srbije”, rečeno je na otvaranju izložbe. Nedelju dana kasnije sam mandatar je u direktnom prenosu na jednoj od najgledanijih televizija - Pinku, obišao izložbu i između ostalog rekao kako on sve to što se o njemu piše ni ne čita. “Nisam zainteresovan, ni fasciniran” rekao je brojnim novinarima i nastavio da priča o uspesima svoje vlasti.

O tim uspesima zaista nema ni traga na ovoj izložbi. Reč je ipak o tek nekoliko medija, koji za razliku od mnoštva svakodnevnih pohvala, kritički pišu o aferama njegove porodice, korupciji koju podstiče vlast, plagijatima doktorata njegovih bliskih saradnika, protestima zbog toga što su nepoznati ljudi u centru Beograda maskirani u fantomke privodili i maltretirali građane a da se do danas ne zna ni ko su i zašto to radili, nerazrešenim aferama i brojnim drugim po vlast neprijatnim temama.

Na ekranima se prikazuju prilozi sa dve televizije, jedne lokalne a jedne kablovske i nekih nezavisnih produkcija koje se mogu videti samo na internetu, gde govore javne ličnosti kojima su mnogo uticajniji mediji odavno zatvorili vrata.

Ceo jedan zid posvećen je tvitovima, gde se opet ponavljaju jedne te iste ličnosti koji svojim porukama kritikuju vlast. Na drugom zidu su karikature trojice poznatih autora. Sve je urađeno na skupim printovima, u izuzetno profesionalnoj produkciji a najupečatljiviji deo postavke je izmontirani video klip na kojem popularni voditelj Zoran Kesić neprestano izgovara ime Aleksandra Vučića.    

Predsednica Narodne skupštine Republike Srbije Maja Gojković, iz stranke mandatara Vučića, ocenila je ovu izložbu kao “konceptualnu umetnost” i uporedila je sa radovima čuvene srpske autorke Marine Abramović. Oni koji se razumeju u umetnost, ovu postavku ipak vide kao PR projekat. Brojni komentari, protesti novinara, pohvale i osude dokazuju da je autor izložbe uspeo bar u jednom – o cenzuri u Srbiji se i dalje govori, bilo da se dokazuje ili osporava.

“Kustos” izložbe je uspeo takođe da na jednom mestu okupi različite “autore”. Tu su citirani i ambasador EU Majkl Davenport, i univerzitetski profesori i poznati umetnici i predstavnica OEBS-a za slobodu medija Dunja Mijatović i nevladini aktivisti i novinari i Ulrihe Lunaček iz Evropskog parlamenta i direktorka Evropske federacije novinara Renata Šreder. Uz njih su i izjave opskurnih ličnosti iz medija koji su poznati po vulgarnostima i teško da bi mogli da se nazovu novinarima, kao i anonimni tviteraši. Svi tako pomešani “ujedinjeni” su na ovoj izložbi u kritici Aleksandra Vučića.

Koncept u kome su ozbiljni analitički ili istraživački tekstovi stavljeni uz tabloidne izmišljotine vodi ka potpunom obesmišljavanju i onoga što je u brojnim prikazanim medijskim prilozima nesumnjivo tačno. I što bi u nekoj drugoj postavci moglo da se nazove – “cenzurisana istina”, obzirom da takve teme ne postoje u većini sprskih medija čiji je osnovni zadatak  da neprestano hvale vladara.

Upadljivo ponavljanje izjava i citata pojedinih Vučićevih kritičara ima efekat da i slučajni, neupućeni posetilac neizbežno zapamti imena “neprijatelja” vlasti. Iako su ona već dobro poznata i ne retko, u medijima bliskim vlasti, označena kao izdajnici, zaverenici koji plaćeni sa Zapada spremaju državne udare, klevetnici, ljudi sumljive prošlosti i izopačenih navika.

U Srbiji postoji tradicija pravljenja spiskova nepodobnih, a mnogi se sećaju da je upravo Srpska radikalna stranka u kojoj je Vučić ratnih devedesetih bio jedan od lidera, pravila spiskove ne-Srba koje treba izbaciti sa posla ili iz zemlje. Sada se otišlo korak dalje, nepodbni su postali eksponati na izložbi.

Ipak, i dalje je nejasno zašto se Aleksandar Vučić poput drugih vladara nije odlučio da napravi izložbu o svojim uspesima, rezultatima reformi, međunarodnim priznanjima. Kome želi da dokaže da je, kako piše u katalogu,  „sloboda izražavanja u Srbiji značajno veća nego u mnogim državama Zapadne Evrope“. Da li je to upućeno međunarodnoj zajednici koja pažljivo prati šta se događa u zemlji koja je otpočela pregovore o pridruženju Evropskoj uniji? Ili autorima prikazanih priloga i poruka, da bi im još jednom pokazao da pažljivo prati i prikuplja njihove „neprijateljske“ aktivnosti? Ili svojim biračima da dokaže da se ničega ne plaši i da suvereno vlada iako je žrtva svakodnevnih napada?

Šta god da je njegov motiv, način na koji je rešio da prikaže sebe, kroz kritike drugih, gotovo da je jedinstven u svetu. Pre tri godine u Podgorici je otvorena slična izložba o napadima na crnogorskg premijera Mila Đukanovića i mnogi veruju da je autor beogradske postavke zapravo isti. Postoji još jedan primer koji koji se pominje u komentarima izložbe o Vučiću.

Godine 1933. Ernst Puci Hanfstengl, sekretar za inostranu štampu Adolfa Hitlera, priredio je na zahtev svog vođe, knjigu Hitler in der Karikatur der Welt: Tat gegen Tinte (Hitler in the World’s Cartoons: Facts versus Ink). U njoj su bile sabrane karikature iz američke i evropske štampe, nastale  u periodu od 1924. do 1933, koje su na uvredljiv način prikazivale Hitlera. Knjigu je objavila nepoznata izdavačka kuća da bi delovalo da je reč o nezavisnom izdanju. Pored karikatura Hanfstengl je pisao komentare i demantije njihovog sadržaja navodeći „istinite činjenice“.

Srbija naravno nije nacistička Nemačka, niti je Vučić Hitler. Da bi izbegao takva poređenja bilo bi i za njega i za Srbiju bolje da „eksponate“ sa izložbe vrati tamo gde im je i mesto – u medije.

Ovaj članak je napisan kao dio projekta Evropskog centra za slobodu štampe i medija (ECPMF), koji je sufinansirala Evropska komisija. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost Osservatorio Balcani e Caucaso i ne može se smatrati da odražava stavove Evropske unije.  Posjetite stranicu projekta (na engleskom jezikom)


I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy

blog comments powered by