Aida Ćorović

Aida Ćorović

Intervju sa Aidom Ćorović, građanskom aktivistkinjom, koja je bila uhapšena zbog murala osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću

16.11.2021. -  Vukašin Obradović Beograd

Aida Ćorović je aktivistkinja u civilnom sektoru već nekoliko decenija. Dugo je vodila nevladinu organizaciju Urban in u Novom Pazaru i bila glas razuma u Sandžaku. U vreme žestokih napetosti između Srba i Bošnjaka, i tada i danas, njen vrednosni sistem se nije menjao. Bila je i ostala glasna borkinja za demokratiju, ljudska prava, toleranciju, međusobno razumevanje i protiv svakog ekstremizma, bez obzira iz koje nacije dolazio.

Upravo tako je reagovala i u slučaju murala osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću . Prilično neočekivano, prišla je muralu i bacila nekoliko jaja. Usledilo je brutalno hapšenje i privođenje u policijsku stanicu. Uvrede i pretnje je nisu pokolebale da se i sutradan pojavi na protestnom skupu istim povodom.

Šta vas je navelo na ovakvu reakciju povodom murala Mladiću?

Ja sam mirovna i antifašistička aktivistkinja i feministkinja punih 30 godina i ovo nije bila prva a, po svoj prilici, neće biti ni poslednja reakcija na ono što nam se događalo i što se događa u Srbiji. Podsećam da se sve desilo povodom obeležavanja 9. novembra, Međunarodnog dana borbe protiv fašizme i ksenofobije, a Srbija u ovom trenutku svim snagama živi sopstveni fašizam.

Za taj dan, jedna prominentna NVO iz Beograda, Inicijativa mladih za ljudska prava, je zakazala okupljanje i krečenje murala sa likom osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću, ali je skup zabranjen. Jelena Jaćimović i ja smo došle u vreme kada je trebalo da bude održano okupljanje, jer smo čule da će biti održan neformalni, mirni skup ali, tamo nismo zatekle nikoga. S obzirom da je puno medija pratilo događaj, nas dve smo se složile da će iz Beograda opet otići sramna slika da veliki broj građana podržava ratnog zločinca, a da mi koji se ne slažemo s tim ćutimo. Naša reakcija je bila spontana i jedino šta nam je u tom trenutku bilo dostupno su bila jaja i nas dve smo odlučile da bacanjem jaja iskažemo svoje gnušanje prema čoveku koji je prikazan na muralu. Želele smo da pošaljemo jednu drugačiju sliku Beograda i Srbije i mislim da smo to, donekle, i uspele.

Ubrzo ste privedeni u policiju. Kako biste ocenili ponašanje policajaca?

Dok smo Jelena i ja promišljale šta da uradimo, nisam mogla da sanjam da će reakcija policajaca, kojih je tog dana bilo jako mnogo, biti žestoka. Smatrala sam da će nas samo zamoliti da se udaljimo, što bismo mi poslušale. Ali, kada smo prišle muralu, momci, koji ni po čemu nisu izgledali kao policajci, su se bukvalno obrušili na nas i vrlo grubo, fizički, počeli da nas odvlače s tog mesta. Ja sam bila ubeđena da se radi o huliganima i da žele da me odvuku u neki haustor, gde bi me tukli. Zato sam uhvatila za banderu i opirala svom snagom. Ni jednog trenutka se nisu legitimisali, niti odgovarali na pitanje ko su. Način na koji su se ophodili prema nama dvema, posebno prema meni, kao i njihovo celokupno ponašanje, ukazivalo je na to da nisu profesionalni policajci. Sutradan smo saznali da neki od njih pripadaju paramilitarnim, desničarskim organizacijama poznatim pod nazivom Narodna patrola i Levijatan.

Do stanice policije odvedene smo policijskim kombijem, zaključane, kao najveći izgrednici. No, u samoj policijskoj stanici je došlo do potpunog obrta. Očigledno su utvrđeni naši identiteti i inspektori koji su nadgledali situaciju su shvatili da se privode dve ugledne građanke i da su momci na terenu očigledno upotrebili prekomernu silu. Svi u stanici su bili izuzetno ljubazni, ali, jedan mlađi čovek, u civilnom odelu je, ulazeći u kancelariju, viknuo: Ratko Mladić, srpski heroj! Bilo je zanimljivo da je stalno zvonio telefon dok sam ja davala iskaz i bilo je očigledno da jako žure da nas što pre puste.

Kako objašnjavate da u Srbiji, osim u Beogradu, u nekoliko desetina gradova postoje murali i grafiti podrške Mladiću?

To je već opše mesto kada je naša zemlja u pitanju. Od kako su radikali, obučeni u skupa odela i pod drugim imenom, došli na vlast, Srbija je u slobodnom pada u neofašizam i u povratak u devedesete. Moram da vas podsetim da su svi oni ljudi koji su razorili bivšu domovinu, koji su fabrikovali ratove i pljačkali, sada na vlasti. Nema jedino Slobodana Miloševića, ali ostali akteri su tu. U Srbiji se, na taj način, zatvorio krug zla započet krajem osamdesetih. Tada su iste ove političke elite uništavale dojučerašnje bratske države, sada to rade u Srbiji. A za takav pohod potreban je novi talas nacionalističke mržnje i fašizacija na svim nivoima. Dominantni narativ je postao ultra desničarski, a ekstremističke, huliganske, navijačke grupe postaju saradnici policije.

Kakvo je vaše mišljenje o odnosu vlasti u Srbiji prema problemu ratnih zločina i suočavanja sa prošlošću?

Srbija se sada nalazi tačno tamo gde je bila početkom devedesetih, samo što je rat, tačnije, kriminal, kao što rekoh, preselila na svoju teritoriju. Od ljudi koji su bili inspiratori ratnih zločina besmisleno je očekivati da ih se sada odreknu. Mislim da niko ne može biti toliko naivan da pomisli da su inspiratori i kreatori rata iznenada doživeli katarzu i promenili svoje stavove. Podsetiću vas da su ključni ljudi u ovoj vlasti bili najglasniji u slavljenju ubistva prvog demokratski izabranog premijera Zorana Đinđića koji je napravio prve korake u procesima suočavanja s prošlošću. Dakle, vlast Aleksandra Vučića, kao i on lično, nikada nisu imali nameru da se odreknu svog najvećeg zločinca i sve što se trenutno dešava oko zaštite murala jeste jedna vrsta svojevrsnog priznanja, a ono glasi: da, Ratko Mladić je naš heroj; da, mi veličamo ratne zločine koje je počinio, uključujući i genocid u Srebrenici; da, mi ćemo raditi iste stvari, samo ako nam se opet pruži šansa.

Koliko je zaista snažna ekstremna desnica u Srbiji?

Ako izuzmemo nekoliko godina vlasti Zorana Đinđića, od početka devedesetih mi nismo imali dosledan i jasan otklon u odnosu na rat u bivšoj domovini, posebno u odnosu na učešće Srbije u ratovima. Decenijama je naše društvo trovano nacionalizmom, šovinizmom i mržnjom u svakom smislu, a verbalno i fizičko nasilje postalo je modus operandi družine na vlasti. U takvim okolnostima sasvim je očekivano da desnica, bukvalno, cveta u Srbiji. U ovom trenutku, desničari su neophodni Aleksandru Vučiću. On ih vidi, s jedne strane, kao jedan od krugova odbrane svoje opskurne vlasti, a s druge kao polugu za maltretiranje i denuncijaciju opozicije, aktivista i aktivistkinja civilnog drušva, ali i običnih građana koji se drznu da iskažu svoje neslaganje s trenutnom situacijom u zemlji.

Kako biste ocenili reakcije javnosti na ovaj događaj?

Reakcije su podeljenje. Krajnje negativne kada dolaze od strane vlasti i njihovih privezaka, pune laži i spinova, što je očekivano. Podrška dolazi od strane antifašista, pojedinaca i organizacija civilnog društva, kako iz Srbije, tako iz regiona. Ima, nažalost, i onih reakcija koje mogu oceniti besmislenim i koje su neka vrsta relativizacije i omalovažavanja onoga što smo Jelena i ja uradile. Mnogo je kakofonije u tim komentarima, ima jako mnogo laži, podmetačina i zamena teza, što je takođe očekivano, ali nije baš prirodno kada dolazi sa strane koja bi prirodno bila saveznička. Mislim da je to jedna malograđanska vrsta zavisti, usled sopstvene aktivističke i moralne impotencije i više govori o ljudima koje nam ih upućuju, nego o nama dvema i našem činu. Zanimljivo je, međutim, da je vrlo prisutan spin da sam Vučićeva plaćenica, a dolazi upravo od strane onih koji su na razne načine Vučićevi saradnici ili partneri.

Postoje li u Srbiji dovoljno potencijala za otpor očiglednom jačanju ekstremne desnice?

Još uvek ne ali ja verujem da je to moguće. Čak bih se usudila da prognoziram da će se to desiti mnogo brže nego što bilo ko od nas zaista i očekuje. Srbija je u svakom smislu devastirana zemlja, ljudi su gladni, zaplašeni, umorni od svega što nam se dešava, obeshrabreni nepravdom, nepotizmom i negativnom selekcijom ljudi koji danas vrše važne funkcije, većina građana i građanki su ekonomski iscrpljeni i paralisani za svaki vid otpora. No, istorija pokazuje da se bunt rađao tamo gde se nije očekivao, gde su svi životni parametri skoro bili na ravnoj liniji i gde je sve izgledalo beznadežno.


I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy

blog comments powered by