mostar

sugarmelon.com /flickr

Mostar, Berlin, Mitrovica i Bejrut. Četiri grada sa istom sudbinom: podeljeni i getizovani. “Festival umetnosti podeljenih gradova”, koji se održao u Mostaru prošlog aprila, pokušao je da uništi stereotipe i da otvori nove kanale komukacije

17.05.2010. -  Tatjana Lazarević Mostar

 

Proleće u Mostaru je čarobno. Nabujala vegetacija, poluskriveni rečni bukovi s ranom prolećnom svežinom huče usred grada, a penušava, duboka Neretva protiče gradom, pre nego svoju smaragdno zelenu boju pomeša sa plavetnilom Jadranskog mora. Kameni most uzdignutog luka, svojom lepotom i istorijom nadvisuje grad. Svežina vode. Mostarske kiše. Kiseonik.

U Severnoj Kosovskoj Mitrovici izgleda da je sve drugačije. Ne samo proleće. Crvena i crna prašina sa obližnjih deponija pirita, čadj iz auspuha vozila s evropskih autogrobalja, limeni krovovi umesto trotoara. Mutan Ibar pod neprirodnim, ružnim čeličnim lukovima betonskog mosta lenjo protiče, zaudara na kanalizaciju, sa veštačkim ostrvcima plastike. Sivilo. Kisele kiše.

Na Festivalu umetnosti podeljenih gradova u mostarskom omladinskom kulturnom centru “Abrašević”, domaćini i gosti znaju da ih osim kiše mnogo više povezuje. Priča o podeljenosti za njih ima dublji smisao od političkog. To je svaka pojedinačna ljudska nesreća današnjih i bivših stanovnika gradova, ruševine bivših života i urbanog duha gradova u prošlosti; nastojanje da spasu gradska sećanja i otrgnu svoje javne prostore od zaborava i novih uzurpatora.

Na festivalu održanom sredinom aprila, prikazane su nasumične ljudske priče iz podeljenih gradova Mostara, Severne Kosovske Mitrovice, Bejruta i Berlina, a u središtu pažnje bilo je pitanje ljudskog otudjenja i gubitka javnog gradskog prostora i pokušaj da se demistifikuje priča o stereotipnim podelama ovih gradova.

“Naš cilj je bio da kroz umjetničke strategije podstaknemo otvaranje novih i drugačijih javnih prostora, koji omogućuju okupljanje ljudi upravo oko umjetničkog djela ili akcije, i u tom smislu podstiču ispisivanje nekih novih značenja i povezivanje ljudi na osnovu onoga što se dešava upravo ‘sada’ i ‘ovdje’", kaže aktivistkinja Abraševića, Mela Žuljević.

“Arhitektura je uvijek refleksija društva u kojem nastaje. U podeljenim gradovima, ona je materijalizacija straha i nadzora, te služi kao mehanizam u održavanja podjela između zajednica u konfliktu. Javni prostori predstavljaju najveći dio čovjekove izgrađene okoline i s njima se susrećemo na svakodnevnoj osnovi i iščitavamo mnoštvo značenja, te tako predstavljaju teren koji je u podijeljenim gradovima opterećen različitim ideološkim konstrukcijama”, dodaje Mela.

Arhitekta iz Bejruta Rani Al Rajji (33) veruje da je fizički kontakt najjače oružje u otklanjanju straha od granice. “Za mene taj strah dolazi od toga što ne poznajemo jedni druge”, govori Rani, koji potiče iz istočnog, hrišćanskog dela Bejruta. “Ja verujem u osnovni ljudski kontakt, a to je dodir. A umetnost je vrlo dodirljiva.Vizulena umetnost je lakša forma umetnosti zato što koristite najveće ljudsko čulo, a to je vid. Medjutim, ja mislim da je od toga važnije postići umetnost dodira, da osetite kompletnu situaciju”, govori Rani.

On trenutno živi u zapadnom, muslimanskom delu Bejruta. Rani veruje da dvadeset godina nakon velikog civilnog rata, nema fizičke podeljenosti grada na severni i zapadni muslimanski deo, te da hrišćani i muslimani žive mirno jedni pored drugih. On dodaje da su podele sada vidljive na političkoj liniji, izmedju bogatih i siromašnih, pre svega izmedju većinske i siromašne zajednice Šiita i bogatijih Sunita.

“Konflikt je samo začauren u vremenskoj kapsuli koja se svakog časa može raspršiti”, naglašava Rani.

U njegovom javnom performansu neobične verzije popularne dečje igre Twister , na Španskom trgu u Mostaru, učestvovala su i dva ratna veterana, Bošnjak Omar i Hrvat Ljubo. Isprovocirani kartama nacionalnih simbola Hrvata i Bošnjaka, koje je Rani postavio na pločnicima, pored poznatih boja igrice, njih dvojica su obletala oko ovih simbola. Vreme provode ispijajući alkohol na ulicama Mostara, i po sopstvenom priznanju, u kokainu traže utehu života.

Na mestu nekadašnjeg parka, na samoj liniji razdvajanja istočnog i zapadnog dela grada, skroman španski trg je nastao nakon rata, kao poklon Španije stanovnicima Mostara. Izgleda da ga stanovnici ne osećaju svojim prostorom. Pored samog trga je bulevar koji i petnaest godina kasnije, još uvek predstavlja liniju razgraničenja u glavama ljudi. Tik iz novoizgradjene objekte i sveže fasade, i dalje zalepljeni skeleti nekadašnjih kuća i zgrada. Pored procvetalih bašti i zelenih površina, napuštena, poluskrivena dvorišta.

U istočnom, muslimanskom delu, šoping centar i prodavnice poluprazni. Nema gužve na ulicama, osim u starom gradu, pored mosta, gde prolaze grupe turista. Tu se, uz domaću radinost i orijentalne ukrase, prodaju ostaci porušenog mosta i vojni šlemovi. Ljudi su predusretljivi, ali nose tugu i apatiju.

Zapadni, hrvatski deo je drugačiji, na prvi pogled manje porušen, moderniji, življi, drčniji i bogatiji. Tri velika šoping centra, gužva, muzika i žamor iz načičkanih punih kafića, skupe limuzine.

Grad je i dalje podeljen. Uprkos jednoj gradskoj upravi i policiji, školski sistemi, komunalne službe i pošte su odvojeni. Ista ulica nosi tri imena. Mnogo nacionalističkih grafita i simbolike.

Grad potire svoju predratnu zajedničku prošlost. Nekadašnje čuveno grandiozno partizansko spomen izletište najvećeg jugoslovenskog arhitekte iz komunizma, Bogdana Bogdanovića, iako u centru grada, sakriveno je iza maske improvizovane ograde navodnog gradilišta; kroz jedva vidljivu pukotinu, aktivistkinje Abraševića, vode goste u obilazak zapuštenog i zaboravljenog predela, sa čijeg visa puca pogled na čitav Mostar i granice okolnih planina još uvek prekrivene snegom.

Isti sneg je govorio o granicama drugog putovanja i ljudskoj patnji u drugom delu Evrope.

Umetnica iz Berlina, Sonya Schonberger je neplanirani film “Gde su kokice”, posvetila svojoj nedavno preminuloj drugarici Zani, koja je učestvovala u pripremi ovog festivala. U istinitom filmu, sa snažnim antropološkim nabojem, Sonya prelazi granice država, beleži kratke i tužne priče i crta krug mesta preplitanja ljudskih sudbina, kroz glavnu priču o bolesti i smrti svoje drugarice. Na kraju kruga prati je sneg i belina prostora. Nema granica, osim ljudskog bola.

“Gledajući sve ovo u Mostaru, mislila sam prvobitno da se Berlin ne uklapa u priču o podeljenim gradovima”, kaže Sonya i nastavlja priču: “Kod nas postoji taj istorijski aspekt nametnute podele. Medjutim, u Berlinu postoje i današnje linije podele. Bogatije pridošlice sa zapada kupuju i renoviraju nekretnine u osiromašenim urbanim delovima grada. Berlin izgleda kao prestonica, ali je još uvek siromašan grad, jer u njemu nema industrije, kao na jugu Nemačke. Berlin ipak privlači mnogo ljudi. On je svetska prestonica industrije umetnosti. On je neka vrsta ostrva, bio je ostrvo izmedju dve Nemačke i sada je možda još uvek ostrvo. Umetnici dolaze i traže inspiraciju, ali je Berlin sada postao grad zabave, tako da je pitanje gde je tu stvaran život ljudi? Berlinci su gurnuti na margine. Čak i ja koja sam došla u Berlin, osećam tu marginalizaciju, teskobu i granicu. Dva sistema iz dve različite zemlje, uprkos obećanja još uvek nisu postala jedan”.

Sonya takodje govori o granici jedne posebne zajednice: “Imamo veliki problem sa turskom zajednicom na primer, koja je van Turske, najveća turska zajednica. Iako su u početku primani samo kao gastarbajteri, bez svojih porodica, oni su razvili jako društvo sa posebnim jezikom i drugačijom kulturom. To je jedna veoma zatvorena zajednica, i žive u Berlinu već generacijama, a da se nikada nije primenio sistem integracije.”

Još jedan film “Šta je arhitektura? Šta je kultura?”, snimljen amaterskom kamerom na ulicama Severne Mitrovice prikazao je unutrašnju granicu izmedju urbanog čoveka i njegove ulice. Autorka filma, Tanja Vujisić, rekla je na projekciji filma da je film “sirov i surov”. U kadrovima ovog filma, prikazana je brutalnost negiranja urbanog korišćenja javnog gradskog prostora , kao i pesimizam ‘šetača’ severne Mitrovice.

“Iako su najveći javni prostori ostali na jugu, ne razmišljam više o njima, zato što nam na severu nedostaju najelementarniji urbani javni prostori – ulice, trotoari i zelene površine”, kaže Nevenka Medić iz lokalne NVO “Centar za razvoj zajednica” u Kosovskoj Mitrovici.

“Ovaj prostor je oduzet urbanoj zajednici. Uništen je i okupiran stotinama ružnih trafika, zgrada, gradilišta. Nemamo slobodu kretanja, jer jednostavno nema više javnog prostora, tako da moj strah dolazi iz osećanja beznadja da nikada više nećemo dobiti svoje ulice i trotoare nazad”, kaže Nevenka.

Jedan od čuvara gradskih sećanja govorio je o “domu na granici” i “autonomnim urbanim zonama” na svojim predavanjima u Berlinu i Mostaru. Ovi umetnici i aktivisti brane svoj dom na granici zato što su oni autonomne urbane zone u svojim mestima.


I commenti, nel limite del possibile, vengono vagliati dal nostro staff prima di essere resi pubblici. Il tempo necessario per questa operazione può essere variabile. Vai alla nostra policy