Reke Balkana: “Voda nikada nije samo voda”

Odbrana reka i vode: borba nabijena simboličnom snagom, koja je poslednjih godina uspešno pokrenula različite društvene slojeve u jugoistočnoj Evropi, iznoseći na videlo potencijale, ali i protivrečnosti. Intervju

Društveni pokret za odbranu reka pogođenih “cunamijem” hidroelektrana, kojih trenutno ima preko tri hiljade, jedan je od najkompleksnijih i najuspešnijih na Balkanu. Ove bitke podstakle su nadu u održivu budućnost životne sredine i društva u čitavoj jugoistočnoj Evropi: od herojskog otpora žena Kruščice, u Bosni i Hercegovini, koje su 500 dana blokirale jedan most, preko protesta na Balkanskim planinama, u Srbiji, koji su, nakon žestokih sukoba s policijom, postali pokretač oživljavanja napuštenih područja, sve do priče o reci Vjosi, u Albaniji, gde se rađa prvi rečni nacionalni park u Evropi. Iako sposobni pokrenuti veoma različite društvene grupe, ovi pokreti nisu bez protivrečnosti. Ivan Rajković, antropolog s Univerziteta u Beču, koji je opsežno proučavao pokrete za odbranu reka u Srbiji, nazvao ih je “ekopopulističkim”.

Cilj ovih pokreta naizgled je vrlo konkretan: sprečiti da se, u zamenu za nizak energetski prinos, ugroze netaknuti rečni ekosistemi za koje je lokalno stanovništvo još uvek čvrsto vezano. Međutim, vi tvrdite da su ove bitke mnogo univerzalnije. Kakva je simbolika vode i koja je njena uloga u pokretima za odbranu reka?

Voda nikada nije samo voda. Na protestima se eksplicitno ističe da sav živi svet zavisi od vode, međutim značenje koje se vodi pridaje različito je koliko i osobe koje učestvuju u borbama. Smatram da je voda postala ekvivalent onome što Ernesto Lakau i Šantal Mufe nazivaju “plutajući označitelj”, krovni izraz za povezivanje različitih društvenih grupa u cilju stvaranja novog oblika zajednice.

Možete li nam objasniti neka od značenja koja se pripisuju vodi?

S obzirom na to da teče i da se ne može zaustaviti, voda se doživljava kao krajnja granica privatizacije koja karakteriše vreme u kojem živimo. Ali njeno značenje obuhvata i druge nepravde, pravo da se ostane živeti na određenom mestu, može označavati i simboličan povratak onih koji protestuju – posebno ako je reč o nezaposlenima ili prekarnim radnicima u gradovima – u rodna sela svojih porodica. Naravno, ima ljudi čiji opstanak direktno zavisi od ugroženih vodenih tokova, poput poljoprivrednika i stočara koji koriste vodu za navodnjavanje i napajanje stoke. Takođe, postoji visokoobrazovana i urbana srednja klasa, koju uglavnom čine mladi ljudi, a koja – nakon iskustva nezaposlenosti u urbanom kontekstu – u vodi prepoznaje simbol mogućnosti povratka na dedovinu. Ili, u širem kontekstu, simbol borbe protiv vlasti u Srbiji.

Govoreći o ovim pokretima, nazvali ste ih ekopopulističkim. Zbog čega?

Kada kažem populistički, ne mislim nužno na nešto negativno. Možda bi bolji izraz bio “narodni”, ali populizam je i dalje vrlo koristan termin: znači da određeni društveni pokret govori u ime naroda, tvrdeći da obespravljeni i potlačeni predstavljaju celokupno stanovništvo na reprezentativniji način u odnosu na zvanične predstavnike. U ovom kontekstu, ekologija je sredstvo za postizanje šireg narodnog zajedništva.

Navikli smo misliti da ekološki pokreti niču u urbanim sredinama, s pristalicama među srednjom klasom i liberalima…

Do sada su ovi protesti bili potpuno drugačiji: učestvovali su uglavnom ljudi koji žive u perifernim ruralnim područjima ili manjim gradovima. Često su u pitanju starije osobe, što opovrgava predrasudu da samo mladi žele promene. Činjenica je da se nalazimo na graničnom terenu, u energetskoj tranziciji. Pojedini elementi ovog procesa izmešteni su u razne periferne delove sveta, uključujući Balkan, koji za neke nije ništa drugo do zaboravljeni kutak Evrope.

Nove rudarske iskopine, hidroelektrane i slični projekti često su dovodili do novih ekoloških nepravdi, koje su pogađale ruralna područja već decenijama zahvaćena demografskim padom. U ovom vakuumu (ili barem nečemu što se takvim doživljava), mnogi investitori mislili su da mogu lako ostvariti svoje projekte. Sve ovo rezultiralo je onim što su pojedini naučnici nazivali “ekološkim aktivizmom siromašnih”, što ne znači da su oni koji u njemu učestvuju nužno siromašni, nego da brane životnu sredinu zato što od nje direktno zavise, a ne zato što je doživljavaju kao nešto lepo za uživanje.

Kasnije se pojavio ekološki aktivizam “nezadovoljnih”: borbe su postale simbol nezadovoljstva aktuelnim političkim režimom, sve većim nejednakostima i nejednakim mogućnostima društvene reprodukcije, koje dovode do nemogućnosti da se život živi punim pljućima.

Različite grupe predstavljaju različite stavove. Kao što vi tvrdite, nismo svi u istom čamcu…

Ekološki aktivizam, kao i sve drugo, nije izolovan od širih odnosa moći. Postoje sukobi, različiti glasovi. Visokoobrazovani ljudi, koje bismo mogli nazvati liberalnim ekolozima urbane srednje klase, nesumnjivo raspolažu većim simboličnim kapitalom koji mogu usmeriti u svoj aktivizam u odnosu na druge grupe. Na selu, banalno, neko ima, a neko nema novca da pokrene ekoturizam u duhu protesta. Poslodavci i nezaposleni. Čak i među onima koji opstaju zahvaljujući životnoj sredini, postoji ogromna razlika između ljudi koji su, posle radnog veka provedenog u fabrici, otišli u penziju i pokušavaju preživeti s nekoliko ovaca i velikih, imućnih poljoprivrednika.

Ovi pokreti nastali su odozdo, ali važnu ulogu odigrale su i međunarodne nevladine organizacije, akademska zajednica, pa čak i brendovi, doduše ekološki osvešteni, poput Patagonije…

Uzmimo, na primer, s jedne strane žene Kruščice, u Bosni, koje su mesecima neustrašivo branile svoju reku, a s druge žene iz ekoloških organizacija, koje možda žive u drugom gradu, ili čak u drugoj državi, a koje su podržale žene Kruščice pružajući im pravnu pomoć i privlačeći pažnju medija, pokušavajući tako pretvoriti lokalne borbe u nešto veće. Prva grupa direktno zavisi od reke, druga ne. U ovu drugu takođe svrstavam sebe i druge akademike, vas novinare, levičarske ekološke grupe i sve one koji na neki način izvlače vrednost iz onoga što ovi ljudi rade. Ne kažem da imamo različite programe, nego da način na koji zarađujemo za život snažno utiče na način na koji postajemo ekološki akteri. Moramo stalno imati na umu opasnost od toga da najmoćnije grupe, koje raspolažu nekom vrstom finansijskog ili simboličnog kapitala, u određenom trenutku prevladaju.

Pređimo na konkrerne primere. Protesti za odbranu Stare planine imali su odlučujuću ulogu u istoriji ekoloških pokreta na Balkanu. Koje su glavne karateristike ovih protesta?

Pratim proteste od 2018, u Pirotu, i od početka sam bio pozitivno iznenađen spremnošću pokreta da dozvoli da razlike izbiju na videlo. Svaki aktivista govorio je kao da govori, recimo, njih petnaestak: isticao je svoje lične specifičnosti i karakteristike područja iz kojeg je dolazio, bez zanemarivanja generacije, klase i mesta porekla. Svi su pokušavali da se međusobno povežu kroz sliku vode.

Ubrzo nakon toga, na Staroj planini desile su se neke od najžešćih ekoloških bitaka, koje su dovele do istorijskih pobeda. Topli Do, o kojem smo takođe pisali, postao je nacionalni slučaj…

U vreme organizovanja protesta u Toplom Dolu već je postojala duga istorija borbe protiv hidroenergije. U selu Temska, duž istog potoka, velike ekološke bitke vodile su se još od 1980-ih. Potom u selima Rakita i Vlaška, koja se doduše ne nalaze na Staroj planini, ali u svakom slučaju u blizini, na granici sa Bugarskom. Pokret je umeo iskoristiti ova iskustva kako u konkretnim razgovorima sa investitorima i organima javnog reda i mira tako i u komunikaciji. Zahvaljujući angažovanju aktivista na društvenim mrežama, Topli Do postao je simboli većih nepravdi. Verujem da su za većinu ljudi događaji na Staroj planini imali snažan odjek zato što se radilo o jednom od najnapuštenijih i najređe naseljenih područja, u kojem su mnogi prepoznali napuštena sela svojih roditelja i dedova. Ovo je jedan od razloga zašto je bitka za Topli Do bila pobedonosna.

Na kraju su i u ovom slučaju na videlo izbile protivrečnosti?

Nisam stručnjak za Topli Do i ne želim govoriti o mikroslučajevima, ali – i pored toga što je reč o jednoj od prvih pobeda – priča o ovom selu, po mom mišljenju, mogla bi navesti na razmišljanje druga područja koja se bore. Mislim da je u Toplom Dolu posle pobede došlo do neke vrste prisvajanja borbe. Pažnja se sa simbolike vode, kao javnog dobra, ubrzo premestila na sudbinu samog sela.

Od tada Topli Do sledi putanju koja se razlikuje od one okolnih sela: preporod je doveo do neke vrste turistizacije, i u čitavom kraju se primećuje osetan porast cena, koji je počeo uticati na ljude, mahom siromašne, koji su odoleli depopulaciji. Pored toga, uočava se ideološko oživljavanje monarhističkih i kapitalističkih ideja, koje su u direktnoj suprotnosti s prvobitnim pozicijama protiv privatizacije i protiv hidroelektrana. Pobuna je postala brend.

Po onome što sam video, većina učesnika i simpatizera protesta ne deli ovaj nacionalistički zaokret. Na koji način bi ovi pokreti mogli prevazići sopstvene protivrečnosti?

Mislim da treba da prestanemo izbegavati ili, još gore, gurati pod tepih protivrečnosti. Štaviše, moramo ih razotkriti. U suprotnom, suočićemo se s realnom opasnošću: branimo javno dobro od velikog investitora, sve dok nas borba ujedinjuje. Ali onda se pojavi neki manji investitor, koji nije neprijateljski nastrojen, ili dolazi iz istog pokreta, i odjednom shvatimo da govori u ime ostalih. I da ulaže u nešto radi sopstvene koristi.

Ako želimo stvoriti novu progresivnu politiku zaštite životne sredine ne moramo nužno stati na jednu ili drugu stranu, već priznati da nismo jednaki i da imamo različite pozicije i perspektive. Populizam nije loša stvar, ali postavlja neizbežan izazov pred svaku autentičnu borbu za slobodu.

 

Ovaj materijal nastao je u sklopu projekta Collaborative and Investigative Journalism Initiative (CIJI ) koji sufinancira Europska komisija. Sadržaji su isključiva odgovornost OBC Transeuropa i ni na koji način ne odražavaju mišljenja Europske unije.

blog comments powered by