Oko 200 javnih ličnosti, akademika, vladika i sveštenika Srpske pravoslavne crkve (SPC), književnika, profesora, umetnika, novinara potpisalo je „Apel za odbranu Kosova i Metohije“. U tekstu koji je objavljen uoči Božića, (koji SPC slavi po Julijanskom kalendaru 7. januara) zahteva se da se “zaustavi proces secesije Kosova”, pregovori sa Prištinom vrate u okrilje Saveta bezbednosti UN i ukazuje da je “zamrznuti konflikt (poput konflikta na Kipru i drugde) jedina razumna odluka”.

Jedan od potpisnika Apela, mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije, par dana kasnije izjavio je da politika predsednika Aleksandra Vučića “vodi izdaji Srbije i Kosova”. Usledile su oštre reakcije Vučićevih najbližih saradnika koji su mitropolita optužili za “vradžbine” i “kletve”, da je “živom Vučiću držao opelo” te da je reč o naručenom napadu, “vulgarnom i neprimerenom” za predstavnika crkvene vlasti.

Potom su velikodostojnici Amfilohijeve mitropolije odgovorili saopštenjem u kojem su naveli da SPC “ne pripadapravo da vodi državnu politiku, ali im pripada neotuđivo pravo da čuvaju obraz Crkve i dušu ovoga naroda od svakog pokušaja izdaje Kosova i Metohije i čitavog srpskog naroda”.

Dan kasnije oglasio se patrijarh SPC Irinej potpuno drugačijim tonom, u kojem se zahvaljuje bogu “što je podario čoveka koji se lavovski bori za srpski narod”, a posebno za Kosovo. Time je odgovorio ne samo Amfilohiju i episkopu kosovskom Teodosiju, takođe potpisniku Apela već i delu javnosti koja je danima podeljena oko “izdaje” i odbrane predsednika Vučića.

Očekuje se da će SPC svoje sukobe, kako to obično biva, razrešavati u tišini, daleko od medija. Vučić će, međutim, na svetovnoj sceni, u narednim mesecima, morati da uveri građane Srbije da je patriota, a međunarodne zvaničnike da je kooperativan saradnik.

„Unutrašnji dijalog“ uoči „istorijskog sporazuma“

Već nekoliko meseci vlast u Srbiji najavljuje „teške odluke“ koje će morati da donese ne bi li se ubrzala normalizacija odnosa Beograda i Prištine započeta 2013. Briselskim sporazumom koji je potpisan pod pokroviteljstvom Evropske unije. Deo te normalizacije je i postizanje dogovora da Srbija i Kosovo ne ometaju jedni druge u procesu evrointegracija.U Srbiji se pristajanje na te zahteve tumači kao priznanje nezavisnosti Kosova, čiji bi krajnji ishod bio članstvo u Ujedinjenim nacijama.

Stoga je predsednik Aleksandar Vučić krajem oktobra 2017. pokrenuo takozvani „unutrašnji dijalog“ u kojem bi do marta ove godine, kroz razgovore sa istaknutim predstavnicima najširih slojeva društva bio formulisan nekakav zajednički predlog rešenja najtežeg političkog problema – statusa Kosova koje Srbija ne priznaje kao državu a nema nikakve stvarne ingerencije na toj teritoriji.

Pre dva meseca Vučić je dodatno uznemirio deo javnosti izjavom da Srbija neće moći da postane članica EU bez takozvanog pravno obavezujećeg sporazuma o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije. "Nije to pitanje priznanja nezavisnosti, niko to još ne govori na takav način, govori izmedju redova”, rekao je tada Vučić.

Ovaj sporazum su u septembru 2012. godine zatražili poslanici nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) kao jedan od uslova Berlina za napredovanje Srbije ka EU. U januaru 2014. postao je deo pregovaračkog okvira, pred formalni početak pregovora o članstvu, ali su predstavnici vlasti u Srbiji za svo ovo vreme prećutkivali tu obavezu.

Iz Evropske unije poručuju da je ova godina za region presudna i da će u februaru biti predstavljena Strategija za Zapadni Balkan na osnovu koje bi, kako navode mediji citirajući predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera, Srbija mogla postati članica Unije do 2025. godine.

Pravno obavezujući sporazum, biće kako se nezvanično najavljuje, deo agende Evropske unije i zadatak koji pregovarači Beograda i Prištine treba da obave tokom ove godine.

U nedavnom intervjuu predsednik Vučić je rekao da su šanse za postizanje obostrano prihvatljivog sporazuma „manje od pet odsto“, da je “nemoguće da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama” i zagonetno dodao: “osim ako se ne postigne neka vrsta istorijskog sporazuma kojim bi Srbi bili zadovoljni“.

Kontrola štete – zaštita ćirilice i negovanje slobodarske tradicije

Od Aleksandra Vučića, koji vlada populistički i autokratski, očekuju se konkretne odluke i potezi za koje bi morao da ima široku podršku i građana Srbije i međunarodne zajednice.

Ukoliko zaista želi da dostigne strateški cilj – članstvo Srbije u EU, moraće donese novi Ustav u skladu sa najavljenim „istorijskim sporazumom“. Zvaničnici Evropske unije, koji javno hvale njegove napore i „unutrašnji dijalog“, sve glasnije traže i rezultate koji se ne odnose samo na Kosovo već i na prestanak balansiranja između Brisela i Moskve, na čemu insistira i SAD.

Snagu svoje Srpske narodne stranke Vučić će proveriti na lokalnim izborima u Beogradu koji treba da budu održani do kraja marta a podršku za politiku koju vodi, na referendumu koji bi morao da raspiše da bi se promenio Ustav.

Dosadašnje sesije u okviru „unutrašnjeg dijaloga“ nisu donele ubedljivu, široku podršku niti naznaku stava za rešenje kosovskog pitanja. Opozicija i deo nevladinih organizacija su odbile da u tome učestvuju a poruke mitropolita Amfilohija su burno pozdravljene od dela Vučićevih političkih protivnika.

Njegovi birači i sledbenici su u najvećem broju građani kojima ne smeta biografija vođe koji je devedestih bio jedan od najglasnijih zagovornika ratne politike Srbije na prostoru bivše Jugoslavije i koji veruju da će baš zbog toga on najbolje štititi srpske interese.

Za njih je predsednik Vučić pripremio novu temu, koja će, po već oprobanom receptu kontrole štete i prikrivanja problema, uz pomoć prorežimskih medija sasvim sigurno postati novi „istorijski događaj“.

Nekako u isto vreme kada je objavljen Apel za odbranu Kosova i Metohije najavljeno je da će na Dan državnosti Srbije 15. februara, istovremeno u Beogradu i Banja Luci, biti usvojena zajednička deklaracija Republike Srpske i Srbije o opstanku srpskog naroda.

Mediji već pišu kako će taj dokument obuhvatiti „pravo na upotrebu srpskog jezika i ćiriličnog pisma, negovanje srpske kulture, izučavanje srpske istorije i negovanje srpske slobodarske tradicije, očuvanje nacionalne geografije, pravo na očuvanje i zaštitu srpskog kulturnoistorijskog nasleđa i pravo na informisanje na srpskom jeziku“.

To će, izvesno je, biti još jedan pokušaj predsednika Vučića da zadrži sliku vođe, koji se „lavovski bori“ za opstanak svog naroda, uprkos svim „neprijateljima“ iz opozicije, crkve, nezavisnih medija, kritičke javnosti i s druge strane, „nepravednim“ zahtevima i pritiscima međunarodne zajednice.