Zovem se Ivana Nikolić i danas ne pišem nužno kao novinarka, već kao građanka Srbije i majka dvoje male dece, koja živi u jednom od najzagađenijih gradova u Srbiji.

Možda i nije važno koji je grad u pitanju, jer u ogromnoj većini naših gradova vazduh se od kasnog oktobra do kraja marta može omirisati, opaziti i gotovo dodirnuti. Promeni sve boje od svetlo sive do zagasito crne, ulazi u kosu, jaknu, šalove i kape. I ono najgore, njegove najtananije, najsitnije i najopasnije čestice dospevaju u naša pluća i naš krvotok, gde ostaju.

Kada nekom kažem odakle sam, deluje da im je baš taj smrdljivi vazduh prva asocijacija. Ne srednjovekovna tvrđava, ne Dunav, ne vila dinastije Obrenović, nego vazduh i Železara.

Tako je, živim u Smederevu.

U najzagađenijim danima niko nas ne upozori, zapravo, niko nas nikada ne upozori, već sami vidimo crnilo golim okom ili osetimo nepodnošljiv smrad. Tada ne otvaramo prozore, a jedini izlazak za moju decu je onaj obavezan: odlazak u školu ili vrtić. I to je to.

Prodišemo vikendom u selu nekih dvadesetak kilometara od Smedereva, gde smo tokom pandemije koronavirusa kupili vikendicu, što se, ispostaviće se, pokazalo kao jedna od boljih životnih investicija. Uhvatim nekada sebe kako u Dobrom Dolu govorim četvorogodišnjakinji i devetogodišnjaku: dišite punim plućima ova tri dana dok smo ovde. Jer kod kuće taj luksuz nemamo.

Kada nekom kažem da živim u Smederevu, odmah usledi pitanje: “Jao, vi imate Železaru, kako vi dišete?”.

Nemamo samo Železaru. Možda još veći problem su individualna ložišta (jer ljudi lože svašta – od džibre preko uglja do gume), toplane na mazut i naravno automobili.

I nije pitanje kako dišemo, dišemo kako moramo, pitanje je šta udišemo, kažem.

A važnije pitanje od toga kako dišemo ili šta udišemo je možda zašto ljudi koji vode ovaj grad, ove gradove, ovu državu, rade malo ili nimalo da taj problem reše, dodala bih.

Konkretno, mi u Smederevu, kao uostalom i ljudi drugde po Srbiji, udišemo olovo, kadmijum, arsen, nikl, sumpor-dioksid, azot-dioksid, čađ, dim. Ne znam za vaše gradove, ali u gradu u kome živim svake godine umru 223 osobe od posledica zagađenog vazduha, prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije i Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”.

Sećam se da smo mi, zabrinuti građani i aktivisti, zajedno sa lokalnom organizacijom Pro.Tok21 pre pet godina ispred Gradske uprave postavili tačno 223 para obuće, kako bismo skrenuli pažnju na ovaj zabrinjavajući trend, i možda dobili neku reakciju ljudi koji vode grad.

Bili smo u krivu verujući da ih zanima.

Prozori Gradske uprave tog sunčanog februara ostali su prazni.

Nadam se da ih je barem po izlasku iz zgrade prizor porazio ili otreznio, i da su možda tada shvatili da smo u godini za sobom izgubili više od 200 sugrađana – nečijih majki, očeva, baka, deka, sestara, braće – zato što nismo (ili nisu?) radili svoj posao kako treba.

U maju te godine, Pro.Tok21 je postavio ,,semafor zagađenja” na zgradu u centru grada: veliki LED ekran, kako bi podaci o zagađenju vazduha u Smederevu, koji se mere na republičkoj mernoj stanici, bili jasno istaknuti i vidljivi svima koji tu prolaze. Da je ljudima važno da znaju šta udišu i da li je bezbedno ići napolje i kojim osetljivim grupama se šta preporučuje govori podatak da su građani, partneri i organizacije civilnog društva za samo sedamnaest dana skupili 480.000 dinara, i sami kupili i postavili LED ekran.

Godinu dana ranije, u januaru 2020, stavljali smo maske na usta i noseve spomenicima Dimitriju Davidoviću, Branislavu Nušiću i Dositeju Obradoviću. Do popodneva ih već nije bilo, a Gradska uprava je i tada ćutala.

A godinu dana pre toga, pisala sam prvi tekst o zagađenju vazduha za BBC na srpskom, i tek tada shvatila razmeru katastrofe koju udišemo. Upoznala sam neke hrabre ljude iz Pro.Toka 21, koji su još jula 2019. Smederevcima poklanjali tegle sa čistim vazduhom, da imaju čistog vazduha za zimu.

Više od šest godina od mog prvog ,,dodira” sa problemom zagađenog vazduha, nije se mnogo promenilo.

Agencija za zaštitu životne sredine probija sve zakonske rokove za dostavljanje godišnjeg izveštaja o stanju kvaliteta vazduha. Kad god stignu ti izveštaji, rezultati su jednako loši: vazduh je u gotovo svim većim gradovima prekomerno zagađen.

Kao i u mnogim drugim (ako ne i svim sferama društva), posao institucija preuzimaju organizacije civilnog društva, novinari i stručna udruženja, poput Nacionalne ekološke asocijacije (NEA), koja svakog 1. januara objavljuje analizu podataka iz državnog automatskog monitoringa kvaliteta vazduha.

Najnoviji izveštaj pokazuje sledeće. Koncentracije štetnih suspendovanih čestica PM2.5 u vazduhu tokom 2025. godine imale su blagi trend rasta, dok su nivoi PM10 ostali na približno istom nivou kao prethodne godine. U gotovo svim gradovima zabeležen je prekomerno zagađen vazduh, a nijedno merno mesto nije ispunilo nove, strože kriterijume Evropske unije za bezbedan kvalitet vazduha. Na skoro 90 odsto mernih mesta zabeleženo je prekoračenje zakonski propisanih limita. Neki gradovi nemaju automatske stanice za merenje kvaliteta vazduha, a individualna ložišta su i dalje najveći problem.

Šta je rešenje?

Rešenja ima, ali je neophodna politička volja, koje nema.

U tekstu za Forbes Serbia, dr Milenko Jovanović, jedan od osnivača i član Stručnog saveta Nacionalne ekološke asocijacije, kaže da je ključno ,,obustavljanje subvencija i podrške izvorima zagađenja, posebno u sektorima fosilnih goriva, uz preusmeravanje sredstava na programe energetske efikasnosti, prelazak na čistija goriva i promociju obnovljivih izvora energije bilo bi značajno“, kao i uspostavljanje zdravstvenih indikatora kvaliteta vazduha.

„To bi podrazumevalo da se prati broj poseta hitnoj službi i hospitalizacija zbog respiratornih bolesti posebno tokom perioda ekstremnog zagađenja“, kaže dr Jovanović.

Ovo o čemu govori dr Jovanović ne deluje previše komplikovano. Malo po malo, selo po selo, grad po grad, i uspeli bismo.

Problem je što nemamo sagovornike sa druge strane stola. Kao što su ćutali na 223 para obuće, koju su mogli da nose naše komšije, prijatelji, članovi porodice, kao što ćute na 16 stradalih pod nadstrešnicom, ili na sedmoro mrtvih u padu helikoptera, ili nad jednom ženom ubijenom na naplatnoj rampi nedaleko od svog doma, tako ćute i sada i uvek na pitanja, apele, molbe i zahteve građana, medija, organizacija civilnog društva.

Kao majka, strašno sam ljuta na sebe što ne mogu da uradim ništa da moja deca žive zdravije. I pored svih tekstova koje sam napisala – uključujući ovaj – i akcija u kojima sam učestvovala, osećam se kao Sizif dok gura kamen uzbrdo.

Kao kada nekoga zovete, a niko se ne javlja. Kao kada pričate sami sa sobom. Kao kada u snu vrištite, a glas ne izlazi.