Prvog novembra obeležena je godišnjica tragedije u Novom Sadu. Na komemorativnom skupu, koji su organizovali studenti, više od sto hiljada građana mirno i dostojanstveno odalo je poštu nastradalima. Novi Sad je tog dana utihnuo, preplavljen građanima koji su došli iz svih delova Srbije.

Celodnevnim okupljanjem simbolično je obeležena godišnjica pada nadstrešnice. Najemotivniji deo programa bio je nastup hora koji je, nakon šesnaest minuta tišine, otpevao pesmu “Cveta trešnja u planini”.

Stihovi – “cveta trešnja u planini/proleće se na put sprema/sve je isto u mom kraju/samo mene više nema” – kao i emotivna izvedba hora, rasplakali su mnoge od prisutnih, najbolje oslikavajući tugu koja je okovala Srbiju poslednjih godinu dana i iz koje svakodnevno raste bunt studenata i građana.

Ni godinu dana kasnije, nema odgovora ni odgovornih za pad nadstrešnice. Program je završen šesneaestominutnom tišinom, a sa čamaca na Dunavu pušteno je šesnaest lampiona. Studenti i građani još jednom su pokazali da je moguće organizovati miran skup.

U Novi Sad su peške došli učenici, studenti i građani iz svih delova Srbije, a njihov pohod trajao je danima. Za sve pešake, novosadski studenti organizovali su doček 31. oktobra uveče, uz mnogo suza, zagrljaja, ponosa i nade.

Godišnjicu tragedije državni vrh obeležio je u Hramu Svetog Save u Beogradu gde je parastos služio poglavar Srpske pravoslavne crkve patrijarh Profirije. Patrijarh je pozvao na mir, dok je Vučić izjavio da je došao da zapali sveću za žrtve i pozvao sve da pokažu poštovanje jedni prema drugima.

Bila je to verovatno najbolja najava da će se režim uzdržati od bilo kakve intervencije u Novom Sadu, iako su predstavnici vlasti danima pred skup govorili o navodnim planovima “blokadera” da izazovu nasilje i organizuju još jedan državni udar.

Srbija je u stanju permanentne krize koja ne jenjava. Događaji se brzo smenjuju i često se čini da živimo u paralelnim realnostima. Vučić je danima najavljivao najstrašnije scenarije za Novi Sad, da bi se dan pre skupa obratio građanima izjavljujući da “zna i razume da u trenucima tuge neki ljudi utehu traže u okupljanjima na ulicama, trgovima i da svako to obeležava i tuguje na svoj način”. Dodao je da to u potpunosti podržava “dok se radi na miran i zakonit način, uz poštovanje prema drugima”.

Predsednik je rekao i da ga proganjaju greške koje je činio, konstatujući da “sva ta mržnja koja kulja u našem društvu ne donosi ništa dobro”. Vučić je pozvao “one koji protestuju” da sednu za sto i iskažu svoje želje kroz debate, ali ne i ultimatum.

Mirotvornom Vučiću, koji se u javnosti pojavljuje svakih nekoliko meseci i prizna greške, studenti su odgovorili iste večeri, ističući da ne prihvataju izvinjenje i da zahtevi nisu ispunjeni, uz poziv predsedniku da raspiše izbore. “Ako se pitate zašto opet nudi dijalog i pomirenje, a pre mesec dana je naredio da nas sve prebiju i pohapse, ima jedna začkoljica. Sutra se u Novom Sadu očekuje dolazak 47 ekipa stranih novinara. To je to”, napisali su studenti u blokadi na svom X nalogu.

Miša Bačulov

Dok je Vučić nudio dijalog, u Novom Sadu je dan pre komemorativnog skupa uhapšen odbornik gradske Skupštine Miša Bačulov, koji je postao simbol otpora režimu. Po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, Bačulov je uhapšen pod sumnjom da je sa izvesnim lekarom D.C. planirao da bude otrovan i da za to optuži predsednika Srbije i državni vrh. Tužilaštvo je delo okarakterisalo kao “pripremu za rušenje ustavnog poretka i bezbednosti Srbije”.

Bačulovu je uskraćena redovna medicinska terapija, pa je po zakonu morao da bude sproveden u Urgentni centar, gde su mu konstantovani plućna embolija i mikroinfarkti koje je ranije preležao. Nakon što je istekla naredba o 48 sati zadržavanja, policija – koja je sve vreme bila unutar i ispred njegove bolesničke sobe – Bačulovu je saopštila da je slobodan. Bačulov navodi da su policajci sve vreme ostali ispred njegove sobe, iako po zakonu na to nisu imali pravo.

Nakon izlaska iz bolnice, Bačulov je otišao u sud koji ga je oslobodio optužbi. Međutim, po izlasku iz suda ponovo ga je sačekala i uhapsila policija po nalogu istog tužilaštva, ovoga puta pod sumnjom da je iz bolnice, preko službenog telefona medicinskog osoblja, organizovao nasilje u Beogradu tokom večeri 2. novembra. Nakon još jednog dana provedenog u pritvoru, Bačulov je izašao pred sudiju i pušten je da se brani sa slobode.

U izjavi za OBCT Bačulov navodi da su “sve optužbe lažne” i skovane u cilju njegove diskreditacije, kao i potrebe režima da ga skloni sa ulica jer ima “veliku podršku u narodu”. Bačulov je negirao sve optužbe i poručio da je “posle šest dana torture umoran, ali ne i slomljen i da je rešen da nastavi borbu za Srbiju bez Vučića”.

Bačulov nije jedina meta režima. U noći između 2. i 3. novembra u Beogradu je uhapšen nekadašnji igrač košarkaške reprezentacije Srbije Vladimir Štimac, kojeg deo javnosti takođe doživljava kao simbol otpora vladajućem režimu.

Više javno tužilaštvo u Beogradu naložilo je Štimčevo privođenje zbog “osnova sumnje da je, tokom protesta ispred Skupštine Srbije, podstrekavao na nasilje sa namerom nasilnog svrgavanja legitimnih predstavnika vlasti”.

Štimac je, nakon dva dana, pušten da se brani sa slobode. U oba slučaja, naloge za privođenja izdalo je Više javno tužilašvo u Beogradu na čijem je čelu glavni javni tužilac Nenad Stefanović, poznat po svojim bliskim vezama sa vrhom vlasti i nepokolebljivoj podršci Vučiću. Samo tokom prošle nedelje privedeno je više desetina studenata i građana.

Autoprevozniku Milomiru Jaćimoviću, koji već godinu dana trpi snažne pritiske zbog podrške studentima i besplatno ih vozi svojim autobusima na proteste, oduzeti su svi autobusi, čime mu je onemogućeno da ostvaruje osnovno ljudsko pravo na rad.

Dok VJT negoduje protiv oslobađajućih presuda, na režimskim medijima pokrenuta je još jedna hajka na sudije koje su donele oslobađajuće presude. Njihova imena i lični podaci svakodnevno pune novine, uz uvrede i prikrivene pretnje.

Da vlast nije spremna na dijalog i ruku pomirenja građani Srbije videli su i tokom najdramatičnijeg događaja u poslednjih godinu dana.

Dijana Hrka

Dijana Hrka, čiji je sin Stefan poginuo pod nadstrešnicom Železničke stanice u Novom Sadu, a koja godinu dana traži odgovornost za smrt svoga sina i još petnaest žrtava, u nedelju je stupila u štrajk glađu ispred takozvanog “Ćacilenda” u Beogradu.

Ćacilend je prostor u samom centru Beograda, između zgrade Skupštine i Predsedništva, gde već osam meseci borave pristalice vlasti. Kamp koji su osnovali “studenti koji žele da uče” jedna je od teško razumljivih reakcija vlasti na studentske blokade.

Budući da u Ćacilendu nikada nije bilo studenata, naročito nakon normalizacije nastave na svim fakultetima, nepoznato je ko tamo svakodenvno boravi i sa kojim ciljem. Vučić i predstavnici vlasti tvrde da je to “najslobodnije mesto” u Srbiji i navode da nemaju nameru da pozovu pristalice da se raziđu.

U ovakvom ambijentu se već danima sučeljavaju dve Srbije. Sa jedne strane, majka koja je izgubila dete i oni koji je podržavaju, uključujući studente i učenike, a sa druge ljudi čije je motive teško razumeti.

Iz Ćacilenda svakodnevno trešti takozvana rodoljubiva muzika, a zasigurno najgori trenutak zabeležen je u ponedeljak 3. novembra kada su Dijani Hrki pustili pesmu “Pošla majka da potraži sina”. O sunovratu srpskog društva svedoče snimci na kojima žene i muškarci egzaltirano pevaju ovu pesmu Hrki, uz podizanje tri prsta i naknadno skandiranje “Aco, Srbine”.

Mnogi od njih organizovano su došli sa radnih mesta u državnoj upravi. U sredu je u Ćacilendu organizovan doček šetača sa Kosova i skup u organizaciji vladaćuje stranke. Kosovski Srbi stigli su za deset dana do glavnog grada kako bi podržali predsednika i poručili da “ne daju Srbiju”. Sva tuga naše današnjice staje u jednu sliku.

U Ćacilendu, četrnaest hiljada ljudi (prema Arhivu javnih skupova) ponovo dovezenih sa svih strana, bez jasne ideje zašto su u Beogradu i od koga brane Srbiju (čitaj: Vučića), s druge strane isto toliko ljudi koji podržavaju Dijanu Hrku i njen vapaj za pravdom.

U izjavi za OBCT Dijana Hrka kaže da ne namerava da odustane od štrajka glađu i “poziva međunarodnu javnost da odlučno i bez zadržavanja osudi postupke režima, a da još snažnije i bezrezervno podrži studente i njihove zahteve, naročito zahtev za raspisivanjem izbora”.

Dijana Hrka dodaje da su svi studenti sada njena deca i da se na štrajk odlučila kao poslednji način da se izbori za pravdu za svoje dete i za ostale žrtve novosadske tragedije.