(Izvorno objavljeno u listu Haaertz, 25. januara 2026.)

Postoje priče koje nas podstaknu da pomerimo nebo i zemlju za osobu koju smo tek upoznali, samo da bismo otkrili istinu. U mom slučaju, to su priče jevrejskih porodica uništenih u Holokaustu.

Ružica Ćuković potomak je jedinog člana sefardske jevrejske porodice iz Sarajeva za kojeg se pouzdano zna da je preživeo Holokaust. Kao dete, Ružica je živela sa svojom porodicon u Izraelu. Danas ova dvadesetsedmogodišnja žena živi u Pančevu.

“Smatram se Srpkinjom, ali sam ponosna i na taj mali jevrejski deo sebe”, kaže Ružica. “Moja porodica nas je uvek podsećala na porodičnu istoriju, a život u Izraelu nam je olakšao održavanje veza sa tim delom porodice i očuvanje uspomena”.

Ružica objašnjava da je ime dobila po svojoj prabaki Ružici Ćuković, rođenoj Rosa Kabiljo, koja je umrla u Bergen-Belsenu 1945. godine, nekoliko meseci pre oslobađenja logora. Ružičin deda, Dragutin, preživeo je rat zahvaljujući srpskoj pravoslavnoj porodici iz Loznice, koja ga je primila tokom rata dok nije odveden u dom svoje bake sa očeve strane u Pančevu.

Nakon što je sa majkom pobegao iz Sarajeva preko Drine – koja je u to vreme označavala granicu između ustaške Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i Srbije pod nacističkom okupacijom – Dragutin više nikada nije ništa čuo o svom ocu.

Ružica ima malo informacija o obitelji Kabiljo. Ne zna ni koliko su pouzdane priče koje je čula od nekih rođaka. Ružičin deda, Dragutin, umro je 2003. godine. Ružičin otac je takođe preminuo, pa je teško sastaviti porodičnu istoriju.

“Nažalost, informacije kojima raspolažem o sudbini svoje porodice tokom Holokausta su nepotpune i nisu uvek pouzdane”, objašnjava Ružica. “Mnogo mi je žao što moj deda nije prikupio sve informacije dok je bio živ i dobrog zdravlja”.

Ružica mi je često pomagala u mom novinarskom radu, posebno sa člancima o bivšoj Jugoslaviji koje povremeno pišem za izraelske novine. Kad nije bila zauzeta svojim poslom lične asistentkinje portugalskog ambasadora u Srbiji, prevodila mi je razne dokumente sa srpskog na engleski.

Nakon otprilike godinu dana, odlučio sam uzvratiti uslugu i  pokušati razotkriti enigmu njene porodice.

U potrazi za informacijama

Prvu indiciju dobio sam od udruženja La Benevolencija iz Sarajeva, koje ima pristup arhivima sarajevske jevrejske zajednice iz razdoblja pre Drugog svetskog rata. Otkrili smo da je Rosa Kabiljo imala dve sestre i brata. Njen brat Elias i jedna od sestara, Flora, umrli su pre izbijanja Drugog svetskog rata.

S vremenom je porodica iskrivila sećanje na Eliasa, promenivši mu ime u žensko, Elie. Ime njegove sestre, Đentile, koja je preživela do Holokausta, takođe je s vremenom iskrivljeno.

Naoružana pouzdanim dokumentima koje smo do tada uspeli da pronađemo, Ružica je otišla u Arhiv Jugoslavije u Beogradu nadajući se da će pronaći više informacija o svojoj prabaki Rosi i praujni Đentili.

Podaci popisa stanovništva iz arhiva otkrili su da su Đentilu 1942. ubili ustaše u koncentracionom logoru Đakovo u Hrvatskoj. Ružica je potom konsultovala druge arhivske materije koji se čuvaju u Beogradu kako bi saznala više o svojoj porodici.

U međuvremenu sam kontaktirao Arhiv Arolsen u Nemačkoj, koji čuva dokumente Međunarodne službe za traženje, britanske inicijative pokrenute nakon Drugog svetskog rata s ciljem dokumentovanja sudbine osoba koje su preživele Holokaust i drugih žrtava nacističkog progona. Tražio sam informacije o Rosi i Đentili Kabiljo, ali nisu nam rekli ništa novo, ništa što već nismo znali.

Nismo uspeli da saznamo ni da li su Rosin brat i njena sestra Đentila imali decu.

“Volela bih da verujem da još uvek negde postoji neko iz moje porodice, da imamo nešto zajedničko, i često sam se pitala da li postoji neko na ovom svetu ko nas pokušava pronaći, baš kao što mi tražimo njih”, kaže Ružica.

“[Elias i Đentila] su bili u godinama u kojima bi se moglo pretpostaviti da su imali decu. Ali kako bih reagovala da saznam da su i ta deca ubijena? Bilo bi to strašno otkriće… Ne bih volela da otkrijem još grobova i priča o drugim nestalim članovima porodice”.

Ružica je od rodbine saznala još dva detalja: ime čoveka koji je prijavio njenu baku Rosu lozničkoj policiji, Matija Drobnić, i imena osoba koje su Rosu, zajedno sa sinom Dragutinom, skrivale nekoliko meseci tokom Drugog svetskog rata, Žika i Danica Tomić. Ružica je pokušala saznati više o ovim osobama u Arhivu Jugoslavije, ali bezuspešno.

Gotovo deset meseci nakon početka istraživanja, stigao sam u Beograd kako bih pokušao prikupiti više informacija i dovršiti priču. U Srbiji sam kontaktirao nekoliko lokalnih novinara, koji su me uputili na Ivanu Nikolić, novinarku koja se već bavila temom Holokausta u Srbiji.

U potrazi za nestalim grobom

Nekoliko dana kasnije, otišao sam u Hrvatsku, u Đakovo,  kako bih posetio mesto gde je Đentila ubijena. Međutim, nisam uspeo da pronađem njen nadgrobni spomenik na jevrejskom groblju.

Odsustvo nadgrobnog spomenika zbunjivao me je sve dok nisam upoznao Damira Lajoša, predsednika osječke jevrejske opštne. Lajoš mi je objasnio da su samo neki od  zatvorenika u Đakovu sahranjeni na jevrejskom groblju. Mnogi zatvorenici logora zapravo su umrli na putu do većeg koncentracionog logora u Jasenovcu nakon zatvaranja Đakova i najverovatnije su sahranjeni bez označavanja grobova.

Zatim sam kontaktirao novinara srpskog dnevnog lista Telegraf, koji je imao pristup raznim dokumentarnim arhivima, kako bih pokušao dobiti neku informaciju o Rosinom izdajniku, Matiji Drobniću, ali ništa nisam saznao.

Ivana Nikolić, koju mi je preporučio jedan novinar iz Beograda, već je pisala o Holokaustu na Balkanu i dobro poznaje ovu temu i lokalni kontekst.

Ispostavilo se da je Maja, supruga Ivaninog prijatelja iz detinjstva, poreklom iz Loznice. Ivana ju je odmah nazvala i zamolila da proveri poznaje li neko u njenoj porodici ili u komšiluku porodicu Tomić i da li su čuli za kafanu koju su Tomići držali, a u kojoj je Rosa radila tokom meseci skrivanja.

Tri dana kasnije stigao je odgovor. Majin šogor potvrdio je da se kafana nalazila u Ulici Miodraga Borisavljevića, u centru Loznice. Zgrada, međutim, više ne postoji. Srušena je pre nekoliko decenija.

Ivana je potom kontaktirala Stefana Vilića, istoričara iz Loznice, ispričala mu celu priču i zamolila ga za pomoć. Nekoliko dana kasnije, Stefan je nazvao Ivanu kako bi joj rekao da ima ime i broj telefona potomka porodice Tomić.

Ispostavilo se da je Stefanova supruga u rodu sa suprugom Janka Jovanovića, pranećaka supružnika Tomić. Nekoliko dana kasnije, Ivana i Jovanović su se upoznali na Zoomu.

Otkriti da su vaši preci bili heroji

Janko Jovanović, univerzitetski profesor iz Podgorice, nije bio upoznat sa hrabrim činom koji su poduzeli njegovi prabaka i pradeda, Danica i Žika Tomić, kada su ugostili jevrejsku porodicu u Srbiji pod nacističkom okupacijom.

Janko kaže da je cela njegova porodica bila iznenađena i oduševljena kada je čula priču.

“To je bilo iznenađenje za sve nas”, objašnjava Janko. “Pretpostavljam da Živko i Danica svoj gest nisu doživljavali kao nešto posebno, već kao običan čin. Nisu smatrali važnim pričati o tome samo da bi se hvalili. Za njih je to bio spontan čin, nešto što se u našoj porodici prenosi sa kolena na koleno”.

Prema podacima Yad Vashema, do januara 2024. godine 141 građanin Srbije dobio je titulu Pravednika među narodima. Nakon Ivaninog otkrića, Ružica je podnela zahtev Yad Vashemu da se supružnici Tomić dodaju na ovu prestižnu listu.

Proces je dug i složen, tako da može proći više od godinu dana dok se ne dobije konačan odgovor. Ružičina prijava je još uvek u fazi preliminarne evaluacije.

Ružica se nada da će u bliskoj budućnosti upoznati Janka Jovanovića i tako upotpuniti priču o sudbini svoje porodice tokom rata.

“Pronaći potomka ljudi koji su spasili mog dedu i pomogli njemu i mojoj prabaki u najtežem trenutku njihovih života puno znači”, kaže Ružica. “Zahvalna sam u ime svog dede i mislim da bi, da je još živ, i on bio srećan zbog ovog otkrića”.

Na pitanje šta za njega i njegovu porodicu znači predlog da se njegovi preci priznaju kao Pravednici među narodima, Janko odgovara: “U našoj porodici oduvek smo odgajani da budemo humani. U tom smislu, ne čudi me da se moji prabaka i pradeda nisu poneli drugačije”.

“Uvek je prijatno čuti nekoga kako lepo govori o tvojim precima – ocu, majci, baki, dedi – i u tom smislu mi to zaista pruža osećaj zadovoljstva, i bilo bi lepo dobiti neko priznanje. Ne za nas, već za Živka i Danicu, protagoniste ove priče. Nemamo nikakve zasluge za ono što su učinili, ali bi nam puno značilo i bila bi nam čast kada bi se njihov čin na neki način nagradio”, zaključuje Jovanović.

Ivana Nikolić doprinela je izradi ovog teksta.