Političko pomirenje

Vest da je formirana nova vlada već je pala u zaborav. Na srpskoj političkoj sceni dešavaju se krupne, neko će reći, tektonske promene. Predsednici partija Boris Tadić i Ivica Dačić najavili su potpisivanje Deklaracije o političkom pomirenju između DS i SPS.

Vest da je formirana nova vlada već je pala u zaborav. Glavne teme su mogućnosti nove vlade, a dežurni dušebrižnici su po dobrom starom običaju počeli da licitiraju koliko će nova vlada trajati.

Na srpskoj političkoj sceni dešavaju se krupne, neko će reći, tektonske promene.

Da krenemo od, poslednjih dana često pominjanog političkog pomirenja, koji je prvi pomenuo Boris Tadić, misleći na približavanje do skora oštro suprotstavljenih strana, njegove Demokratske stranke (DS) i Socijalističke partije Srbije (SPS) simbola po zlu zapamćenog vremena Slobodana Miloševića.

Predsednici partija Boris Tadić i Ivica Dačić najavili su potpisivanje Deklaracije o političkom pomirenju između DS i SPS. „Deklaracijom se mire ideje i obaveze da zajedno radimo na budućnosti naroda i države. Srbiji je potrebno pomirenje na nivou čitavog naroda. Potrebno je da se svi antagonizmi prevaziđu i da energija koja je bila trošena svih prethodnih decenija na podsticanje podela u srpskom narodu i državi bude usredsređena na realizaciju strateških ciljeva" prenosi Politika Tadićeve reči.

Boris Tadić, do juče „Forest Gamp", „barbika", „maneken", a danas „državnik", „vizionar" i „strateg". Od „Borisa Nejakog" do „srpskog Putina" reći će analitičar Đorđe Vukadinović, opšte poznat po svojoj nesklonosti Tadiću i njegovoj politici.

Je li Boris Tadić izrastao u velikog lidera ili i u njemu „čuči" mali autoritarac? Ocene da je Tadić „mlak" političar, da nema autoritet proisticale su iz njegovog pomirljivog i strpljivog ponašanja, te politike kompromisa i popustljivosti. No je Boris poslednjih mesec dana, kažu neki, počeo da lupa šakom o sto. Oni to ilustruju nastupom Tadića na Glavnom odboru DS kada je predsednik gotovo naredio sklapanje koalicija sa SPS na svim nivoima, a ko to ne učini „imaće posla sa njim".

Tadiću je uspeo ono o čemu su Mićunović i Đinđić snevali. Demokratska stranka je postala jaka, sa definisanom unutrašnjom strukturom, izgrađenim kapacitetom lokalnih odbora, stranka koja ne pobeđuje zahvaljujući Beogradu, već ima podršku u „bazi" širom zemlje. Ne samo da je Tadić dva puta zaredom tukao svoje protivnike na predsedničkim izborima, već je prvi put pobedio radikale, negde ih zbrisao, kao u Vojvodini, ostavivši Srpsku radikalnu stranku, da posle niza godina, duva u leđa DS.

To su vidljivi i lako merljivi uspesi Tadića i njegove mic-po-mic politike. No, dodajmo nekoliko reči o drugim mogućim efektima takve politike. Ideju političkog pomirenja valja posmatrati i sa aspekta postizanje dugoročne stabilnosti Srbije, što je proklamovana Tadićeva ideja vodilja. Srpsko društvo, pocepano i raspolućeno na dve Srbije stvara niz prepreka za razvoj. „Uvlačenje" SPS u korupus takozvanih demokratskih stranaka prvi je korak ka postizanju željene stabilnosti. Sledeći korak bi mogao da bude i pokušaj da SRS „preživi" sličnu transformaciju. U tom smislu bi se mogle pročitati Tadićeve reči o neophodnosti ne samo političkog, već nacionalnog pomirenja.

No, Tadić ima pregršt problema na ramenu. Najpre je trebalo smiriti strasti u stranci nakon najboljeg izbornog rezultata. Trebalo je „namiriti" sve apetite. Trebalo je rasporediti ministarska mesta u vladi tako da svi takvu podelu prihvate. Trebalo je članstvu DS, funkcionerima stranke i biračima približiti ideju o koaliciji sa SPS, obrazložiti ideju o političkom pomirenju i trebalo je doneti odluku o premijeru. E, to je bio najveći izazov za Tadića. U Srbiji se uveliko prepričava navodni sukob između Tadićevog kabineta i vrha stranke. „Drama" se desila na sednici Predsedništva stranke, kada je Tadićev najbliži saradnik Srđan Šaper, za premijera predložio Vuka Jeremića, šefa srpske diplomatije, čemu se oštro suprostavio najveći broj članova Predsedništva. Nije najveća zamerka Jeremiću bila to što nema mnogo godina, već to što, kao i Šaper i Tadićev medijski savetnik Krstić, predstavlja blaziranu struju u stranci, koja se retko spušta u bazu i malo je posvećena radu u stranci. Članovi predsedništva na narečenom sastanku su udarili kontru Tadiću i za mandatara predložili Bojana Pajtića, premijera Vojvodine. Rasprava je, kažu izvori, bila žestoka i dugačka. Sve jedan za drugim smenjivali su se visoki funkcioneri DS kritikujući Jeremićevu kandidaturu. Članove predsedništva je posebno iznerviralo to što Tadić, i pored argumenata i jasnog stava velike većine u Predsedništvu, nije odmah odlučio ko će biti premijer već je ostavio „luksuz" da o tome dodatno razmisli. Nakon prospavane noći Tadić je odlučio da ne ide protiv većine u stranci i mandat poverio Mirku Cvetkoviću koji je svima bio prihvatljiv. Time su, barem za sada, pomirene dve struje u stranci.

Politika spor(n)ih a promišljenih odluka ogleda se i u tome što je Tadić „velikodušno" dao mnogo prostora drugim strankama u koaliciji još pre izlaska na izbore, proćenjujući da će time maksimalizovati izborni rezultat. Uspeo je Boris i da pomiri nepomirljive, pa tako u vladi sede Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin, predstavnici suprotstavljenih stranka bošnjačkog korpusa. U vladi sedi i jedan ministar iz Srpskog pokreta obnove iako bi zbog toga lider SPO Vuk Drašković mogao da ostane bez supruge. Dana Drašković, koja je sa Vukom prošla sito i rešeto, javno je poručila mužu da će ga ostaviti zbog toga što je formirao vladu sa SPS kojima Dana ne može da oprosti dva pokušaja atentata na Vuka, brojna hapšenja ovog bračnog para i na kraju četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali.

Mnogima nije bilo jasno ni šta to Tadić sprema sa socijalistima. A, njima je, narečenim socijalistima, ne samo pomogao da se vrate na vlast, već im je širom otvorio vrata o kojima su samo mogli da sanjaju. To su vrata međunarodne zajednice, članstva u socijalističkoj internacionali i prevazilaženja imidža iz prošlosti. Tadić je imao aduta u rukavu i znao je da Toma i Voja (Koštunica) ne mogu da „udare" rekontru.

Socijalistička partija Srbije, posle osam godina, ponovo je u žiži interesovanja. Procene stručnjaka kažu da su socijalisti izabrali koaliciju sa takozvanim proevropskim strankama ne zbog bolje finansijske ponude, kako navode radikali spekulišući brojkama od nekoliko miliona evra, pa čak ni zbog bolje ponude u ministarskim mestima i upravnim odborima. SPS se odlučio za DS zbog dugoročnog cilja promene slike i prerastanja u stranku kojoj je socijalna pravda okosnica programa. Ta odluka, na prvi pogled neobična, ima logično utemeljenje. Partijski spektrum na takozvanoj desnici je popunjen, a zemlja „vri" od stranaka liberalne provinijencije.

Promene u SPS nisu došle preko noći, a ni lako. Staro jezgro na čelu sa Miloradom Vučelićem, nekadašnjim direktorom Radio televizije Srbije i bliskom Miloševićevim saradnikom i Borkom Vučić, oštro se suprotstavljalo koaliciji sa DS. Lokalni odbori stranke takođe nisu bili radi da sarađuju sa „žutima". Ivica Dačić je još pre dve godine počeo da pridobija podršku, najpre da bi se, nakon smrti Miloševića, učvrstio na poziciji predsednika SPS, a i da bi stranci obezbedio međunarodni legitimitet. Oba zadatka ostvario je uspešno, privolevši veći deo starog kadra na svoju stranu i čvrsto za sebe vezavši mlade snage u stranci.

I dok je Dačić pobednik koji ima šansu da promeni SPS, dojučerašnji premijer je gubitnik. Vojislav Koštunica ipak ne ide u penziju. Koštunica, kako je saopšteno iz Demokratske stranke Srbije (DSS), za sada neće biti poslanik u parlamentu, već će se posvetiti radu u stranci. Dobro obavešteni izvori tvrde da DSS prolazi kroz najveću krizu, da se članstvo i simpatizeri rapidno osipaju, te da stranka gubi na ugledu i poziciji. Zbog toga će, navode izvori, Koštunica, kao član političkog saveta stranke pokušati da zaustavi trend pada. Šuška se i da je njihov koalicioni saveznik Nova Srbija nezadovoljna statusom, te da Velimir Ilić razmišlja kako da ostane u vlasti. O tome svedoči i izjava novog ministra za infrastrukturu Milutina Mrkonjića koji je rekao da će Ilić biti njegov savetnik. O ovoj se mogućnosti Ilić nije izjašnjavao, a premijer Cvetković je rekao da svaki ministar samostalno odlučuje o sastavu kabineta.

Zanimljivo je šta se dešava sa SRS. Ova stranka do nedavno je važila za homogenu, gotovo zacementiranu partiju istomišljenika kojoj se pre može desiti potop nego unutrašnje podele. Šav je počeo da puca sa odlaskom Maje Gojković, da bi posle izbora i definitvno počele na videlo da izlaze razlike. Priča se da je vojvoda haški (Vojislav Šešelj) okrenuo leđa Tomislavu Nikoliću i da komunikacija ide preko predstavnika tvrde struje Todorovića i Mirčića koji su sada Šešeljevi ljudi od poverenja. Aleksandar Vučić za sada nije govorio o odnosima u SRS, ne priklanjajući se ni Nikoliću ni Šešelju.