Beograd, 9. mart 1991 ita eng bhs

„Sećam se bio je mart,

za mnoge od vas sasvim običan,

ali u mom srcu ostao je trag“

beogradska pank grupa Dža ili Bu

Kada me je urednik Luka Zanoni pre nekoliko nedelja zamolio da napišem tekst o svojim sećanjima na 9. mart pristala sam bez razmišljanja, radosna što ću moći da se prisetim početaka svoje „bogate“ borbe protiv tadašnjeg režima. Nisam ni sanjala da će mi to biti jedan od najtežih tekstova koje sam ikada napisala. 

Imala sam šesnaest godina. Odrastala sam u porodici Jugoslovena koji su odbijali da poveruju da nam ratovi kucaju na vrata i da se sistem koji su jedino znali obrušava brzinom svetlosti. Ne mogu čak ni da se setim da li su moji roditelji glasali na takozvanim prvim višestranačkim izborima u Srbiji. Ne mogu da se setim kada su u našoj kući počeli razgovori o politici i kada su počeli sukobi između mojih roditelja i mene. Nikada mi roditelji nisu ništa branili, pa ni onda kada sam, verovatno nesvesna šta izgovaram, zahtevala da odbace sve u šta su do tada verovali, kada sam ih nedeljama upozoravala da nam preti kolektivni ponor, sve koristeći velike reči poput autoritarni režim, višepartijski sistem, liberalizam, teror, ratovi, ljudska prava i slobode. Kopam po svesti i podsvesti i uopšte ne mogu da razaznam odakle meni te reči i gde sam ih čula.

Mogu samo da se setim šoka na njihovim licima kada je njihova maloletna ćerka počela da sprovodi svojevrsnu kampanju u domu Nenadićevih. Svakodnevno sam „agitovala“, tražila da se prenu, zahtevala da me prate, ucenjivala ih pričama o svojoj budućnosti, govorila da zbog mene moraju da se promene i nikako nisam razumevala o kakvom strahu su mi govorili.

Ipak, nečega se jasno sećam. Znala sam za demonstracije koje su bile zakazane za 9. mart. Nas nekoliko „politički osvešćenih“ u školi smo se delili na pristalice Srpskog pokreta obnove (SPO) i njegovog lidera Vuka Draškovića i Demokratske stranke (DS). Bila sam u drugoj grupi. Pričali smo o odlasku na demonstracije, mada nismo imali ni najluđu predstavu kako to izgleda, a ni zbog čega se tačno organizuju. Nisam imala od koga da čujem. Televizija je bila režimska, a ono malo što sam mogla da čujem na radiju b92 nije bilo dovoljno da stvorim sliku. Roditeljima nisam ništa govorila do jutra 9. marta. Oni su smislili da se sklonimo i odemo kod bake na selo. Tako je bilo, što ne vidim ne tiče me se. Danima su šaputali po uglovima stana, misleći da ne čujem, govorili su da će biti haosa na ulicama, te da ćerku koja ne zna šta se dešava treba skloniti daleko. Nisam htela ni da čujem. Pristali su da ostanemo u Beogradu, valjda ni ne sanjajući da će mi pasti na pamet da tog 9. marta izađem iz stana. Kasnije su naučili, jadni moji roditelji, da neće biti niti jednih demonstracija na koje njihova ćerka neće otići.

Jutro je 9. мarta 1991. godine. Mama i tata gledaju televiziju. Kada se samo setim šta su izgovarali novinari tadašnje RTB stomak mi se prevrne. Za to nema leka ni dvadeset godina kasnije. Policija je od jutra na ulicama, javljaju da su demonstranti snage mraka i zla. Stajem ispred roditelja i kažem im da idem na demonstracije. Sećam se šoka. Mama pokušava da me odgovori, mada zna da neću popustiti. Onda plače. Pa preti. Tata ćuti, u njegovom se roditeljskom srcu sve lomi, ljut je i besan, vidim, ali tek sada shvatam da nije ljut na mene, već jer je nemoćan, zna da se naš svet menja a ne zna kako da postupi. Ne veruju u zabrane, pa kako sada da mi kažu da prvi put nešto ne mogu da uradim. Strahuju da će biti velikih sukoba, pa kako da me puste. Čuli su da će biti snimani svi koji dođu na demonstracije, pa kako da odu sa mnom kada će možda ostati bez posla i time ugroziti porodicu. Šta je dobra odluka, prebiraju po glavi moji roditelji, a ja ih tek sada shvatam.

Na demonstracije odlazim sa trojicom drugova iz škole. Nismo daleko stigli. Na svim prilazima Trgu Republike je policija. Gledamo kako tuku ljude. Demonstranti uzvikuju „Ustala je Srbija“. Velike grupe se kreću ka centru grada. Policija je na svakom ćošku. Demonstranti igraju šah sa pripadnicima reda, zavlače se u male ulice i pronalaze prečice. Čujem prijatelja kako viče „bežite, ono su vodeni topovi!“. Najhrabriji demonstranti osokoljeni povicima Vuka Draškovića „juriš junaci“ skaču na oklopne transportere i na njih stavljaju zastave. Hvata me panika, najednom sam paralisana i ne znam kako da se ponašam. Drugovi me sklanjaju na trotoar i vode kući. Moje prvo iskustvo kao demonstranta trajalo je pola sata.

Kod kuće u tišini gledamo televiziju. I danas se jasno sećam slike žene koja prkosno stoji ispred vodenog topa sa podignuta tri prsta. Prepoznajem Draganu Milojević, komšinicu koja mi je u prolazu govorila da uskoro dolazi sloboda. Uveče ulice moga grada zaposedaju tenkovi. Odlazim na spavanje sa strahom i besom. Prvi put svesno donosim odluku da moja borba za neku drugačiju Srbiju počinje. Sa roditeljima sam se borila još godinu dana, kada su i oni zvanično postali opozicionari. Sa režimom sam se, zajedno sa stotinama hiljada drugih, borila još celih devet godina.

Narednog dana sam na Terazijama, učestvujem u „plišanoj revoluciji“ koju su organizovali studenti Beogradskog univerziteta. Osećam nadu okružena ljudima koji slično misle. 9. mart postaje prelomni dan u mom dotadašnjem životu. Da sam samo znala koliko ćemo čekati do naredne prilike, da sam samo bila koju godinu starija, da se nisam uplašila, da nisu bili iznenađeni i zatečeni svi koji su tog dana bili na ulicama Beograda, da su bili organizovaniji, da je Vuk Drašković znao kako da reaguje, da nisu tražene ostavke urednika RTS već ostavka Miloševića, da Dragoljub Mićunović nije pozvao pristalice DS-a da se povuku jer je već pala krv, da sam, da su, da je... ali nisam, nisu, nije... i zato smo čekali do 5. oktobra 2000. godine.

I zato nemam nikakava pametan kraj za priču o 9. martu. Zakopala sam taj datum, teško mi je da ga se sećam, muka mi od propuštenih godina a najviše me boli što znam da je neupseh demonstracija 9. marta direktno otvorio vrata ratovima, stradanjima, bombardovanjima i mračnim godinama u kojima nas nije bilo.